Приче из музејског депоа: Бечејски одрази почетка хришћанства у Бачкој

Док у светлу божићних празника трепере лампице на но-вогодишњим јелкама, које многи од нас скоро махинално сваке године извлаче из кутија и старих кофера, ретко ко од нас се запита ко је и када успоставио бројне, мање или више старе, празничне обичаје који су сада већ трајно уграђени у нашу културу. Када је реч о обичајима, има ту доста тога што је сама природа пружила (већина ритуала настали су да би се обележила или растумачила нека природна појава) али значајан део овог корпуса је ипак производ следа историјских догађаја и околности, с једне стране, и колективне људске маште и интерпретације, с друге стране. Како се приближава време божићних и новогодишњих празника, назиру се и трагови старијих светковина које су везане за време Зимске равнодневнице, а које сви ми уствари препознајемо али под неким другим називом, у зависности од наслеђених или изабраних конфесија. У исто време, у тренуцима одмора или распуста, склони смо да се упуштамо у разна читања и изучавања, да се препуштамо причама и препричавању разних митова и легенди. Време је и за нову Причу из музејског депоа.

Рашко Рамадански, кустос – археолог нашег Градског музеја у Бечеју, поделио је са нама једну занимљиву стару-нову тему која нас повезује са почецима хришћанства у Бачкој, пре свега односећи се на простор данашњег Бечеја и околине.

Каква је била та епоха, од када је хришћанство заступљено код нас и о каквим је траговима реч?
– Током друге половине 5. и прве половине 6. века н. е. овим областима владали су Гепиди, германски народ. Поразили су Хуне, освојили Сирмијум, створили државу, ковали новац… Један део становништва овог панонског краљевства исповедао је хришћанску веру, док су Германи, широм Европе, били нарочито склони аријанству, хришћанском учењу, потом проглашеном за јерес. Владари и њихова аристократија први су били изложени процесима христијанизације. На крају, краљевство Гепида уништили су Авари. Осим историјских извора, из којих црпимо податке који се односе на кретање Гепида и потезе њихових владара, археологија нам открива много више: њихов свакодневни живот, начин одевања и наоружање ратника, неке обичаје и веровања. Бечеј је нарочито значајан у овом смислу, јер како стари тако и нови археолошки налази сведоче о истовременом присуству гепидске (германске) и хришћанске материјалне културе.

Који су предмети пронађени на археолошким налазиштима у околини данашњег Бечеја, који могу да подупиру ову причу?
– Конкретно, пре скоро пола века пронађена је бронзана кадионица на локалитету Перлек код Бечеја. Опредељена је у 6. век и представља прави хришћански богослужбени предмет. Постоји могућност да је донешена са једног од похода на Балкану али не можемо искључити ни могућност њене оригиналне примене на овим просторима. Археолог Бранислава Микић-Антонић пронашла је на локалитету Пионирске ули це у Бечеју, између осталог, и привезак у облику хришћанског крста на огрлици похрањеној уз покојницу, која је осим овога носила и наушнице од злата. Затим, још један германски женски гроб са луксузним предметима пронађен је у Ботри, јужно од града.

Коначно, током ове године, Музеј је аквирирао два изузетна примера германског накита пронађеног код Бечеја. Наиме, реч је о накиту од позлаћеног сребра са украсима од стакла, фибули чије порекло можемо повезати са територијама којима су владали Меровинзи, и о нарочитој копчи у облику орла, која је типична за Лангобарде, северне германске суседе и супарнике Гепида. Порекло, луксузна израда и вредност ових предмета не треба да нас чуди, јер је Тиса, као и све веће реке, била коридор којим је саобраћала трговина, становништво и војске. Дакле, постоје показатељи који нам допуштају да наслутимо трагове христијанизације овдашњег становништва док је доминантна култура била германска, и то неколико векова пре мисије Ћирила и Методија међу Словенима или успона првих угарских краљева.

Било је то време настанка великих европских легенди, и данас веома живих митова о владарима и њиховим судбинама … ?
– Време Велике сеобе народа, које траје од 4. до 9. века, турбулентан је период у којем заправо почиње да се дефинише значајан број данашњих европских народа. Сваки народ, као резултат колективног сећања и традиције, негује приче које се односе на његов настанак или генезу, и понекад се срећу, наравно уз одступања, подударности са историјским изворима или чак и археолошким налазима. Скоро по правилу, у таквим наративима, фигурира једна универзална владарска фигура. Сетимо се само најпознатијег примера – Краља Артура. Иако недокучене историчности, таквим харизматичним личностима народ и писани извори одржавају непрекинуту виталност и кроз векове утичу на формирање националног, културног и језичког идентитета. Примера ради, панславизам своју претечу тражио је и у савезу којим је управљао чувени кнез Само. Конкретно, Срби имају Дрвана, нажалост недовољно познатог широј јавности, а Мађари имају Алмоша.