Приче из музејског депоа: Називи улица у Бечеју кроз историју

Овога пута из Градског музеја имамо причу из историјског „депоа“. Историчар Роланд Шурањи је за наше новине сумирао једну од најзанимљивијих тема која сведочи о томе на који начин се Бечеј као место, град, развијао током историје. Често везано за историјски контекст који је на овим подручјима увек био буран и препун контраверзи мењали су „победници“ називе улица, то је као круна „победе“ увек био прерогатив нове власти у граду. Али и данас неке улице зовемо онако у зависности од генерације којој припадамо јер најтеже је променити људе. Натписе са именима улица је много лакше.

БД: Како је то било на почетку?
Р.Ш.: Упркос томе што су од оснивања града по природи градског устројења постојале улице и као такве оне су носиле некаква имена централно давање имена некој улици је плод с почетка двадесетог века и то пре свега периода после првог светског рата. У периоду пре тога доминирала су спонтана имена али је ширењем града дошло до захтева де се централно одреди која улица какво име ће да носи. Наравно, тада су озваничена само природна имена улица. Феномен служења политичкој клими давањем назива улицама делимично добија свој замах током првог светског рата да би се то још уочљивије наставило после првог светског рата.
У прошлости Бечеја можемо јасно одвојити четири фазе у додељивању назива улица.

Почетак прве фазе, на жалост, не знамо када је започет али највероватније је то било истовремено са настанком Бечеја у XVIII веку. Прва документована карта града Бечеја која садржи у себи и називе улица је из средине деветнаестог века. Тада још доминира тзв. природно давање имена, када су једној или другој улици давана имена која највише осликавају дату улицу. То је преузето из средњег века када су улице добијале називе по занатлијама који су у тој улици радили. Тако смо, на пример, у Бечеју имали улицу Рибара (Halász utca) што је данашњи део улице Хајдук Вељка или на пример Пиварску (Sörház) која је данас улица Герберових од Месне заједнице до пиваре. Имали смо и Млинску улицу (Malom utca), Болманску, Школску итд.

Током првог светског рата када је у целој држави првобитни ратни морал опао власти су на свој начин покушале да исти на било који начин одрже међу становницима. Наиме, вероватно сматравши да величањем државника на тај начин што ће им доделити имена битнијих улица у Бечеју подигнуће и морал становништва. Ипак, до краја рата према доступним подацима само су три улице промениле назив и то су Главна улица која је пре рата носила назив Плебанијска улица тада је добила нови назив пут Франца Јозефа. Данашња Новосадска улица тада Црквена улица названа је улица министара Грофа Иштвана Тисе, Зелена која је пре тога носила назив Главна улица тада је названа по немачком цару Вилхелму.

Након слома Аустроугарске, међу првим мерама власти нове државе, упркос свим економским потешкоћама, је било да уклоне те подсетнике на стару власт, тако је дошло и до промена назива улица. Нови називи у потпуности су имали задатак да ојачају свест о припадању новој држави и јачању вере у нову династију. Већина улица добила су имена владара из историје Србије, имена јунака и победоносних битака (Пут краља Петра, Улица престолонаследника Александра, улица Живојина Мишића, Кумановка улица, Пашићева улица, Карађорђева итд.) па све уназад до косовских јунака и династије Немањића (улица Милана Топлице, Обилићева, Цара Душана, Светог Саве итд.) Локалне знамените личности су осим једног случаја потпуно изостављене. Улицу је тада добила само Бароница Јовић (данас 20. јануара).

Наравно, до нове промене долази уласком Мађарских трупа у Бачку 1941. године. Као и претходног пута , једна од првих мера нових власти биле је скидање старих и постављање нових таблица са називима улица. За јачање свести припадања новој држави, овог пута, одлуке приликом избора назива улица инспирисане су биле јунацима и владарима нововековне и средњовековне угарске краљевине. Тако смо, на пример, добили пут Хортија Миклоша, пут Хитлера, пут Мусолинија, улице Андраши Ђуле, Јована Дамјанича, Ракоци Ференца, Ладислава Светог, Јован Хуњадија, Матије Хуњадија, Беле IV итд.). Тада велики број мађарских песника добија улице (Кишфалуди, Геза Гардоњи, Вересмарти, Микеш Келемен итд.). И овог пута локалних личности било је мало, само два случаја: улицу су добили Ференц Јауц и Јожеф Сулик. Обојица су били свештеници у Бечеју за време Аустроугарске власти.
Трећа велика промена почиње завршетком Другог светског рата. Нова власт је извршила темељну промену назива улица. Тежиште је сада било у духу социјализма тј. стављања акцента на „мале људе“ које су се својим деловањем истакли у недавно завршеном рату. Више није било битно национално обележје па тако у исто време имамо улицу Шандора Петефија песника и револуционара, Ђерђа Доже (вођа сељачког устанка из 1515. године), Светозара Марковића, Светозара Милетића итд. Много већи значај добијају локалци који су учествовали пре свега у НОБ-у током Другог светског рата (Здравко Гложански, Милан Гаврић, Шаму Михаљ, Боро Влајков итд) али и велики борци и политичари из рата (Моше Пијаде, Владимир Назор, Борис Кидрич, итд) и наравно, не могу се изоставити и највеће вође комунизма (Маршал Тито, Лењин, Карл Маркс итд.).

Након распада Југославије, дуго времена нису мењани називи улица. Већа акција за промену десила се 2004. године, када су у Бечеју ново име добиле 15 важнијих улица. Оно што се може уочити јесте да су поново почела доминирати природна имена улица (Главна, Зелена, Новосадска, Потиска, Тополски пут, Иђошки пут итд.).