Приморани морал

Серијал, Свет без богова (7)

Једна од поенти претходног текста било је истицање потребе да се укине вера у загробни живот, јер тек када целим својим бићем прихватимо чињеницу да је ово што живимо једини живот и да су земаљске ствари све што имамо и што ћемо икада имати, можемо живот, сопствени и туђ, узети за највећу вредност, и почети живети пуним плућима. Међутим, верници би могли протестовати да је то ипак контрадикција – па зар карпедиемовско живљење до даске, без вере у бесмртност, само за „овде и сада“, не подразумева одсуство поштовања туђих живота, чак безобзирну злоупотребу других људи?! Уопште, зар је без вере у бога и небески правосудни систем – а Исус се уистину схвата као Деда Мраз за одрасле – на било који начин могуће засновати морал?!

Наиме, узима се самоочигледним да је религија темељ морала и поретка, да би са безверјем свако кренуо без страха да следи своје саможиве пориве, услед чега би настао хаос у друштву. Чак је и слободоумни Волтер подлегао тој предрасуди, па иако је као загрижени антиклерикалац викао „Уништите бестидницу!“ мислећи на цркву, истовремено је паничио: „Кад бога не би било, требало би га измислити… Ја желим да мој адвокат, мој кројач и моја жена верују у бога. На тај начин, мислим, бићу мање пљачкан и варан.“ Наполеон на истом трагу лаконски закључује: „Религија је оно што спречава сиромашне да поубијају богате“. Ако и занемаримо питање зашто масе експлоатисаног и опљачканог радног народа не би требало да се разрачунају са готованима и изелицама који живе од њиховог кулука и беде, свеједно би се морало објаснити откуд то да су, како примећује просветитељ Холбах, „хришћански народи пуни лопужа, које се непрекидно ругају паклу, у чије постојање нису никад сумњали“, откуд богомољни силоватељи, тврдоверне паликуће и убице, откуд напокон толики грозоморни злочини који су баш у име бога почињени?! Штавише – немојте се смејати – управо би попови и калуђери, они најпобожнији, тада били најморалнији. А да је морал независтан од религије потврђују и атеисти који воде узоран живот. Довољно је само упоредити стопу криминала на Исланду у коме се мање од половине становништва декларише као религиозно, и стопу криминала „једне нације под богом“, Америке, па да се предрасуда о друштвено корисној функцији вере очас разбуца. О основаности уверења да су они који „не познају бога“ непоуздани, да од њих, јер не дрхте пред богом, сваког тренутка можемо очекивати да исучу ножекању – или гениталије, или и нож и гениталије – и стану терорисати унаоколо, можда понајбоље говори чињеница да двојица највећих донатора у хуманитарне сврхе у модерној историји, Бил Гејтс и Ворен Бафет, не верују у бога.

Свеједно да ли своје исправно поступање у животу утемељује на разуму, емпатији или чак, попут животиња, на инстинкту који га гони да се стара о другима, човеку нипошто није потребна религиозност да би био моралан. Јасно, могуће је да уживљавање у паклене муке, сугестивно призивање грозота пакла, незрелим и грубљим духовима може послужити као кочница, али ипак стоји да „Сваки човек“, како оцењује филозоф Спиноза, „који се уздржава од зла само из страха од казне, сигурно не ради из љубави према добру и нимало не заслужује име честитог човека“. Наиме, страх и претња казном или, подједнако, обећана награда, подривају и унижавају морално настројење. Уколико у поступању напросто гледамо шта је нама лично исплативије, онда то није никаква моралност већ прорачунатост, улизивање, инфантилна послушност и примораност. Уколико постоји бог, наш господар и отац, ми смо онда тек слуге и деца, па због тога анархист Бакуњин и обрће наглавце Волтерову мисао: „Кад би бог заиста постојао, требало би га укинути“. На том трагу и Ајнштајн размишља: „Ако су људи добри само да не би били кажњени и да би били награђени, онда смо заиста бедна дружина“. Уосталом, ако верник признаје да би остао добар чак и када не би било божанског надгледања, тиме у потпуности подрива тезу да је вера неопходна за моралност.

Као што је уврежено мишљење да је вера у бога и страшни суд – свеједно да ли бог уистину постојао или не – неопходна за морал, тако се уобичајено узима и да, како стоји у Достојевсковом роману Браћа Карамазов, „ако нема бога, све је дозвољено“. Овде се, наиме, не циља тек на изостајање прекогробне казне и награде, већ уопште на немогућност да се у ситуацији стварности без бога заснује било какав универзалан, објективан, за све важећи морал и животни смисао. И заиста, апсолутног морала нема! Моралне норме су ствар нашег личног гледања на ствари, при чему ову субјективност надомешћују законске норме својом општошћу, универзалношћу. Иако је, дакле, морал релативан, то не значи да га нема – свако од нас је смислотворац, ствара вредности, управо верује у њих, па то што нема моралних есенција записаних на небу не значи и да је живот бесмислен, и да је све допуштено (о егзистенцијализму и есенцијализму у контексту религиозности поближе у једном од наставака). Заправо, ако бог постоји, како закључује филозоф Мишел Онфре, тек онда је све дозвољено. Наиме, ако се и злочинац попут Хитлера покаје, ићиће у рај, без обзира на ужасе које је починио, јер милиони нацистичких жртава нису уистину мртви, већ своје битисање само настављају у оностраности (једино што, додуше, за Ану Франк рецимо тај наставак подразумева пржење у паклу, ако у последњем тренутку није прихватила Исуса као спаситеља). Злочин, ма како ужасан био, увек је ту исправљив! За вернике увек постоји друга шанса, па и трећа, четврта, као и пета, шеста, седамнаеста итд.

У претходном тексту је разматрана и старозаветна прича о изгону из раја, боље рећи о одрастању Адама и Еве. Јудео-хришћански морал, видели смо, заговара манијачку идеју о наслеђивању кривице. Наиме, грешници се кажњавају проклетством „некад и до седмог колена“, док прародитељски грех сви, без изузетака, наслеђујемо. Религија, дакле, човека одмах оптерети кривицом, а онда му понуди опрост, убирући при том масну корист. Она вас убеђује да сте (неизлечиво) болесни, а онда вам продаје лек. Наиме, такви какви јесмо, какви смо од бога наводно начињени, ми напросто не можемо а да не кршимо религијски морални кодекс. Како увиђа просветитељ Васо Пелагић: „Шта је свијет крив што је лончарев лонац – створ прснуо при првој проби? Зато је крив сам лончар што није хтијо да га боље начини“. Зар је могуће, имајући у виду људску знатижељу и тзв. обрнуту психологију, да Адам и Ева не кусају са дрвета познања што им је изричито било забрањено?! Бог нас, дакле, обдари инстинктима, а онда нам забрани да их користимо, при чему посебно сексуални нагон бива прогоњен и страда (сетимо се само суманутих претњи слепилом и лудилом због мастурбације). Чак и само помишљање на грех сматра се грехом! Такав је морал, сасвим је јасно, неизводив, непримењив, те нужно посрћемо, чиме нас религија и црква неизоставно имају у шаци. На тај начин настаје духовна полицијска држава у којој се прогони свака нечиста мисао, у којој се верујући несретници покушавају искупити испаштањем, подвгравајући се самомучењу и самоунижавању. А брига око спасења врло лако загорча и упропасти нечији живот.

Истина, рај у хришћанству није нарочито неодољив, замишљено је да душе ту напросто спокојно контемплирају у божијем присуству, за разлику од чулног, хедонистичког исламског џенета у коме су мученицима обећане хурије, прецизно говорећи 72 младе девице. Хришћански је пакао, међутим, у коме се служи садистичка казна во вјеки вјеков већ много живописнији. Христ је не баш уљудно и толерантно упозоравао неистомишљенике: „Змије, породи аспидини! Како ћете побећи од пресуде у огањ паклени?” А зар се вечним, бесконачним мукама могу кажњавати тренутни, у сваком случају коначни злочини?! Ако нема рехабилитације, онда то није правда већ окрутност! Без могућности поправка пакао је дивљачки страшан и бесмислен! Мислилац Расел отуд мирно поентира: „Лично не верујем да било ко, ко је заиста дубоко хуман, може веровати у вечну казну“.

Амин.

Иван Ковач