Први семафори у Бечеју сад су у Градском музеју

Наш млади суграђанин Арпад Шипош је у нашем граду од заборава сачувао једну специфичну градску „знаменитост“. У питању је први семафор који је постављен у нашем граду који је већ одавно ван функције али је тако угашен стајао дуго као сведок промена и времена, од те 1979. године када је постављен па све до скоро, на раскрсници улица које су у међувремену мењале имена па су тако од Моше Пијаде и Бориса Кидрича постале Новосадска и Зелена. Арпад Шипош је апсолвент екологије на ПМФ у Новом Саду али је познатији у граду као врстан фотограф и можда мање, бар до данас као колекционар предмета из прошлости, не оне тако јако давне него из времена СФРЈ, посебно друге половине 20 века.

Одакле семафори у твом поседу, како си дошао до њих и који је разлог зашто си решио да их сачуваш и поклониш музеју?
Ови семафори које видите овде сад у Градском музеју су били постављени 1979. године и пуштени у рад на Дан младости 25. маја, односно за рођендан друга Тита, на раскрсницу тада улица Бориса Кидрича и Моше Пијаде (данас Зелене и Новосадске). Семафори које видите радили су десетак година до 1987. године, после тога су били искључени али никада нису били склоњени, више од три деценије су стајали тамо, били су мета вандала а касније су искоришћени и делови да се санирају други семафори у граду. На неки начин они су постали оријентациона тачка грађанима Бечеја, може се чути и данас међу нашим суграђанима „видимо се код семафора који не раде. …“. Како сам ја дошао у њихов посед? Ја веома волим ствари из тог периода, посебно из седамдесетих, волим историју, ја сам семафоре дуго пратио да видим шта ће на крају бити њихова судбина и коначно је дошло време да их спасем на овај начин. Када сам чуо да ће доћи до санације Зелене улице, у сарадњи са Градским музејом у Бечеју успели смо да их сачувамо, ја сам добио могућност да их рестауришем и да их средим. Кад нешто волите и желите да се посветите увек постоји могућност да се нешто сачува, уради, да бих ја дошао до ових семафора посредовали су људи из Музеја, ЈП „Комуналца“ који су имали добро вољу, делове сам нашао у Суботици. Овако рестаурирани и сачувани од даљег пропадања они ће остати доступни и грађанима, посетиоцима музеја као део једне епохе, историје града који ће моћи да виде. Грађани ће моћи и да их испробају како раде, поставићемо прекидаче за укључивање. Надам се да ће једног дана они бити и део неке сталне поставке о историји нашег града у Градском музеју.

Семафори сада одлично изгледају, као нови, да ли би могли они и данас да буду на раскрсници, у функцији?
На тој раскрсници су потребни свакако јер људи који долазе у наш град а који не знају баш добро ту раскрсницу и уопште саобраћај у Зеленој улици који је прилично прометан без њих не обраћају пажњу, правила укључивања у улицу су прилично збуњујућа. Ипак, ови семафори су јако стари и рађени према старим стандардима, рађени су још у Југославији у загребачкој фирми „Тесла комуникације“. Не изгледају сада тако јер су рестаурирани али су дотрајали, пластика је крхка, на њих сад треба пазити, они су одрадили своје. Поред тога ови старији семафори могу да буду и еколошлки проблем, нико их неће рециклирати него се бацају на сметлиште, у природу, они су од поликарбоната па се још увек не зна где треба да буду бачени јер та врста отпада и његово одлагање код нас није адекватно законски регулисано. Ето, ови су нашли место у музеју. У „природи“ још има њихових делова у функцији, један семафор за пешаке скинут је са ових са раскрснице и још увек ради овде код Градске апотеке. Желео бих посебно да захвалим на сарадњи и подршци ЈП „Комуналац“ и фирми „Селма“ Доо из Суботице, који су ми помогли да направим ову поставку.

Директор Градског музеја се захвалио Арпаду Шипошу на овој занимљивој донацији за завичајну збирку и тим поводом рекао:
„У Бечеју свакако постоји једна одређена публика за овакве завичајне предмете, и баве се тиме као хобисти, они често долазе код нас и ми имамо добру сарадњу. То је добро јер имамо добре изворе, често за неке ствари нисмо ни ми чули па добијемо вредне информације од њих. Ми се трудимо онда, да уколико су нешто вредно пронашли, да их укључимо да буду део те приче и промоције или изложбе. Велики број предмета које Музеј данас има добили смо преко оваквих донација, највећи део наших збирки су овакве мале приче које су стигле код нас. Овај семафор ће бити одложен у нашу завичајну збирку, за њега с обзиром да је прошао и кишу и ветрове и друге временске услове не треба неки посебан третман, лако ће опстати дуго у нашем депоу. Када ће бити изложен у некој евентуално поставци је питање за надлежног кустоса, у сталној или у неким повременим специјализованим поставкама. Овај семафор припада од сада Завичајној збирци нашег Музеја. Чудан је то осећај да и овакви предмети су музејски примерак јер су из непосредне прошлости, из 70-их и 80-их али кад погледамо сви предмети и оружје из Другог светског рада скупљени су негде 60-их и 70-их. Музеј најчешће долази до ствари док су још то нови предмети скоро свакодневни јер за деценију или две они ће добити и историјску, завичајну вредност.“