Prvi semafori u Bečeju sad su u Gradskom muzeju

Naš mladi sugrađanin Arpad Šipoš je u našem gradu od zaborava sačuvao jednu specifičnu gradsku „znamenitost“. U pitanju je prvi semafor koji je postavljen u našem gradu koji je već odavno van funkcije ali je tako ugašen stajao dugo kao svedok promena i vremena, od te 1979. godine kada je postavljen pa sve do skoro, na raskrsnici ulica koje su u međuvremenu menjale imena pa su tako od Moše Pijade i Borisa Kidriča postale Novosadska i Zelena. Arpad Šipoš je apsolvent ekologije na PMF u Novom Sadu ali je poznatiji u gradu kao vrstan fotograf i možda manje, bar do danas kao kolekcionar predmeta iz prošlosti, ne one tako jako davne nego iz vremena SFRJ, posebno druge polovine 20 veka.

Odakle semafori u tvom posedu, kako si došao do njih i koji je razlog zašto si rešio da ih sačuvaš i pokloniš muzeju?
Ovi semafori koje vidite ovde sad u Gradskom muzeju su bili postavljeni 1979. godine i pušteni u rad na Dan mladosti 25. maja, odnosno za rođendan druga Tita, na raskrsnicu tada ulica Borisa Kidriča i Moše Pijade (danas Zelene i Novosadske). Semafori koje vidite radili su desetak godina do 1987. godine, posle toga su bili isključeni ali nikada nisu bili sklonjeni, više od tri decenije su stajali tamo, bili su meta vandala a kasnije su iskorišćeni i delovi da se saniraju drugi semafori u gradu. Na neki način oni su postali orijentaciona tačka građanima Bečeja, može se čuti i danas među našim sugrađanima „vidimo se kod semafora koji ne rade. …“. Kako sam ja došao u njihov posed? Ja veoma volim stvari iz tog perioda, posebno iz sedamdesetih, volim istoriju, ja sam semafore dugo pratio da vidim šta će na kraju biti njihova sudbina i konačno je došlo vreme da ih spasem na ovaj način. Kada sam čuo da će doći do sanacije Zelene ulice, u saradnji sa Gradskim muzejom u Bečeju uspeli smo da ih sačuvamo, ja sam dobio mogućnost da ih restaurišem i da ih sredim. Kad nešto volite i želite da se posvetite uvek postoji mogućnost da se nešto sačuva, uradi, da bih ja došao do ovih semafora posredovali su ljudi iz Muzeja, JP „Komunalca“ koji su imali dobro volju, delove sam našao u Subotici. Ovako restaurirani i sačuvani od daljeg propadanja oni će ostati dostupni i građanima, posetiocima muzeja kao deo jedne epohe, istorije grada koji će moći da vide. Građani će moći i da ih isprobaju kako rade, postavićemo prekidače za uključivanje. Nadam se da će jednog dana oni biti i deo neke stalne postavke o istoriji našeg grada u Gradskom muzeju.

Semafori sada odlično izgledaju, kao novi, da li bi mogli oni i danas da budu na raskrsnici, u funkciji?
Na toj raskrsnici su potrebni svakako jer ljudi koji dolaze u naš grad a koji ne znaju baš dobro tu raskrsnicu i uopšte saobraćaj u Zelenoj ulici koji je prilično prometan bez njih ne obraćaju pažnju, pravila uključivanja u ulicu su prilično zbunjujuća. Ipak, ovi semafori su jako stari i rađeni prema starim standardima, rađeni su još u Jugoslaviji u zagrebačkoj firmi „Tesla komunikacije“. Ne izgledaju sada tako jer su restaurirani ali su dotrajali, plastika je krhka, na njih sad treba paziti, oni su odradili svoje. Pored toga ovi stariji semafori mogu da budu i ekološlki problem, niko ih neće reciklirati nego se bacaju na smetlište, u prirodu, oni su od polikarbonata pa se još uvek ne zna gde treba da budu bačeni jer ta vrsta otpada i njegovo odlaganje kod nas nije adekvatno zakonski regulisano. Eto, ovi su našli mesto u muzeju. U „prirodi“ još ima njihovih delova u funkciji, jedan semafor za pešake skinut je sa ovih sa raskrsnice i još uvek radi ovde kod Gradske apoteke. Želeo bih posebno da zahvalim na saradnji i podršci JP „Komunalac“ i firmi „Selma“ Doo iz Subotice, koji su mi pomogli da napravim ovu postavku.

Direktor Gradskog muzeja se zahvalio Arpadu Šipošu na ovoj zanimljivoj donaciji za zavičajnu zbirku i tim povodom rekao:
„U Bečeju svakako postoji jedna određena publika za ovakve zavičajne predmete, i bave se time kao hobisti, oni često dolaze kod nas i mi imamo dobru saradnju. To je dobro jer imamo dobre izvore, često za neke stvari nismo ni mi čuli pa dobijemo vredne informacije od njih. Mi se trudimo onda, da ukoliko su nešto vredno pronašli, da ih uključimo da budu deo te priče i promocije ili izložbe. Veliki broj predmeta koje Muzej danas ima dobili smo preko ovakvih donacija, najveći deo naših zbirki su ovakve male priče koje su stigle kod nas. Ovaj semafor će biti odložen u našu zavičajnu zbirku, za njega s obzirom da je prošao i kišu i vetrove i druge vremenske uslove ne treba neki poseban tretman, lako će opstati dugo u našem depou. Kada će biti izložen u nekoj eventualno postavci je pitanje za nadležnog kustosa, u stalnoj ili u nekim povremenim specijalizovanim postavkama. Ovaj semafor pripada od sada Zavičajnoj zbirci našeg Muzeja. Čudan je to osećaj da i ovakvi predmeti su muzejski primerak jer su iz neposredne prošlosti, iz 70-ih i 80-ih ali kad pogledamo svi predmeti i oružje iz Drugog svetskog rada skupljeni su negde 60-ih i 70-ih. Muzej najčešće dolazi do stvari dok su još to novi predmeti skoro svakodnevni jer za deceniju ili dve oni će dobiti i istorijsku, zavičajnu vrednost.“