ŠBB KBB – srnetina za vegetarijanca

Mali vodič kroz kritičko mišljenje (9)

IVAN KOVAČ

Kao što sam prošlog puta napomenuo, i u ovom broju ću se baviti misaonim eksperimentima, dakle fantazijom zasnovanom na razumu i iskustvu ili, naprosto kazano, razmišljanjem šta bi bilo kad bi bilo.
Zamišljeno eksperimentisanje itekako doprinosi razvoju kritičke misli, posebno jer nam može pomoći u prepoznavanju nedoslednosti i nejasnoća u sopstvenim gledištima. Mene samog, recimo, uvek iznova začudi i isprovocira sledeći hipotetički scenario ukazujući mi da nisam do kraja domislio svoju vegetarijansku poziciju. Naime, odrekao sam se mesa usled razloga moralne prirode, jer patnju životinja smatram bespotrebnom kada se već mogu zdravo hraniti i vegetarijanski (što, svestan sam, mnogi ljudi nisu u prilici). Pri tom, posebno se protivim očajnim uslovima u kojima se životinje uzgajaju na industrijskim farmama. Međutim, ako bih zamislio situaciju da na putu nehotice zgazim kakvu divljač, zašto tada ne bih nesretnu životinju jednostavno strpao u gepek i isporučio ćalcu da je zgotovi za nedeljni ručak?! Već sam ukazao, u prethodnom tekstu, na preimućstvo misaonog eksperimentisanja da izdvaja i varira faktore istraživane pojave, a u ovom je ogledu presudni razlog zašto sam vegetarijanac naprosto isključen. Naravno, mogao bih da se branim da bilo kakvo konzumiranje mesa šteti mojoj vegetarijanskoj rešenosti, ili da se pozovem na osećaj gađenja koji se donekle već zapatio u meni, ali osećam da bi to bilo vrdanje, neubedljivo izbegavanje izazova koji postavlja misaoni eksperiment. Takođe, ako vegetarijanstvo počiva na izbegavanju patnji životinja, javlja se dilema koje su životinjske vrste uopšte sposobne da pate, a koje ne, a to nedvosmisleno utvrditi ne samo da nije lako, već verovatno nije ni moguće.
Koliko je misaono eksperimentisanje značajna poluga kritičkog mišljenja možda se ponajbolje ogleda u politici. „Danas je lakše zamisliti da asteroid zbriše celokupan život na Zemlji“, primećuje slovenački filozof Slavoj Žižek, „nego drugačiji sistem od kapitalizma“. To je otud što su, marksistički kazano, misli vladajuće klase ujedno i vladajuće misli epohe. Naime, usled ideološke obmane (političkim manipulacijama ću se podrobno baviti u nekom narednom tekstu), ekonomski zakoni ljudima izgledaju kao zakoni fizike, dakle neumitno, kao usud. Čini nam se kako drugačiji svet nije moguć, da nema alternative. Predrasuda aktuelnosti, odnosno kratkovidost pod uticajem sadašnjice, toliko je žilava da su „kraj istorije“ ubeđeno objavljivali čak i najveći umovi, Hegel recimo. Verujem da su i praistorijski ljudi, ako uzmemo da su uopšte o tome mozgali, svoj način života smatrali nepromenjivim, i teško da su mogli zamisliti bilo kakvu zajednicu i društvene odnose mimo onih u kojima su živeli. Međutim, iako nije nimalo lako otrgnuti se čeličnog stiska današnjice, „moramo se usuditi da izmislimo budućnost“, apeluje afrički revolucionarni vođa Tomas Sankara. Moramo, jer je moguće, i jer treba, s obzirom da sadašnjica ne valja. U tome je silna kritička vrednost fantazije – jedino utopijskim mišljenjem, odnosno plemenitim snovima o mogućem bekstvu iz noćne more sadašnjice, u stanju smo prevladati status quo. Ne treba zaboraviti pri tom da je i naša aktuelna realnost nekada smatrana utopijom, neostvarivom budućnošću. Na sve to cilja naizgled paradoksalan poklič revolucionara Če Gevare – „budimo realni, zahtevajmo nemoguće!“.
Poziv da se podriva stari svet dočekuje se, prirodno, na nož od strane svakojakih konzervativaca i tradicionalista koji javnost zastrašuju pribegavajući i sami misaonom eksperimentisanju, ali to po pravilu čine rđavo, sasvim pristrasno. Tipična je tu logička greška klizava nizbrdica. – „Ako legalizujemo marihuanu, to će voditi legalizaciji i svih teških droga – heroinu i drugim smrtonosnim narkoticima“ ili „Ako gejevima dozvolimo da stupaju u brak, sigurno će slediti sklapanje braka i sa kućnim ljubimcima, automobilima, pa čak i sa decom“. Prevarni mehanizam hipotetičkog scenarija je sledeći: prva pojava, koja je i predmet diskusije, uzima se kao ne-tako-problematična, ali se pretpostavlja da će uzrokovati drugu pojavu koja je već nedvosmisleno rđava i neprihvatljiva, pa otud, a to je poenta, ni prvu ne treba dopustiti. Međutim, uzročno-posledičnu vezu između dve pojave tek treba dokazati, a u datim primerima te kauzalne veze naprosto nema.
Mnogi utopijski i distopijski romani predstavljaju proširene, razrađene misaone eksperimente. Čitaocima preporučujem skorašnju televizijsku adaptaciju romana „Sluškinjina priča“ Margaret Atvud koji razmatra šta bi bilo kada bi hrišćanski fundamentalisti zavladali Amerikom.
Što se tiče političke problematike, jedan od uputnijih misaonih eksperimenata je Veo neznanja Džona Rolsa. Zamislite, naime, da ste u prilici da odlučujete o pravilima koja će važiti u društvu, a da pri tom ne znate koja će vas društvena pozicija, uopšte životna situacija snaći. Dakle, da ne znate jeste li muškarac ili žena, zdravi ili bolesni, Srbin ili Rom, heteroseksualac ili homoseksualac, inteligentan ili tupav, sledbenik većinske ili manjinske konfesije, odnosno ateist, da li ste iz bogatunske ili sirotanske porodice i tako dalje – a to naravno nipošto nije svejedno. Kakva biste pravila u toj prilici doneli? Oni koji u društvu zaista odlučuju o pravilima, i u tome je nevolja, nisu svesni svog privilegovanog položaja. S tim u vezi kao nastavnik na času organizujem (lažno) nagradno takmičenje – pozovem učenike da zgužvaju papir i naprave lopticu, i da sa svog mesta gađaju korpu za otpatke koju postavim tik ispred prve klupe. Jasno, oni iz zadnjih redova odmah počnu da se bune, dok ovi iz prvih klupa obično u međuvremenu ćutke krenu gađati i pogađati. Međutim, to što takmičenje zaista omogućava svima da učestvuju i pogode – a s vremena na vreme se desi da poneko natprosečno vešt ili taličan pogodi i iz zadnje klupe – stvara se privid slobodne i fer utakmice. – U tome je prevara takozvanog američkog sna – svi mogu uspeti, to je tačno, ali koliko nepovlašćenih zapravo i ostvari taj san, koliko uistinu ima „milionera iz blata“?! Da pojednostavim – kada delimo picu ili čokoladu važi pravilo da biramo poslednji, jer kada ne znamo koje parče će nam zapasti, trudićemo se da razdelimo na ravne časti. Pravi zaplet nastaje kada se zapitamo da li je fer dati, odnosno omogućiti svima isto? – I gladnom i sitom (pica), i slabovidom i oštrovidom (gađanje u korpu za otpatke), odnosno, uopšteno uzeto, i onima koji su na bilo koji način uskraćeni, marginalizovani, bespomoćni, kao i onima koji to nisu?
Evo još nekih zanimljivih i provokativnih misaonih ogleda zabeleženih u istoriji filozofije, uopšte ljudske misli. Ako nekoga zanima veštačka inteligencija odnosno pitanje mogu li mašine da misle, tu su Igra imitacije (Tjuringov test) matematičara Alana Tjuringa i, kao kontraargument, Kineska soba filozofa Džona Serla. Gigov prsten odnosno prsten nevidljivosti spominje se kod Platona kao misaoni ogled o ljudskoj kvarljivosti – da li bi svako od nas radio šta god mu padne na pamet samo kada bi znao da neće biti uhvaćen? Za kraj, jedan zabavan misaoni eksperiment, da se poigrate, iako je zapravo reč o igranju ljudskim životima. Radi se o takozvanom Problemu voza (tramvaja) Džudit Tomson. Zamislite da prisustvujete sledećoj situaciji – voz nekontrolisano, nezaustavljivo juri prema petorici ljudi svezanih na šinama. Pored vas je, međutim, poluga koja pomahnitali voz može preusmeriti na sporedni kolosek na kome je – vrag, nažalost, ne spava – jedan svezan čovek. Da li ćete povući polugu? Ako u ovoj dilemi odluka i nije odveć teška, zamislite dalje da ste na mostu iznad pruge kojom takođe tutnji pomahnitali voz prema petorici svezanih nesrećnika, ali sada nema poluge, već je jedini način da sprečite petostruku pogibiju tako što ćete gurnuti sa nadvožnjaka nekog debeljka koji se baš u tom trenutku tuda šetkao. Da li ćete to učiniti? Ima li (moralno relevantne) razlike u ova dva slučaja? Napokon, zamislite petoricu samrtnika u bolnici, svaki iščekuje transplantaciju – dvojici je neophodno po jedno plućno krilo, dvojici po jedan bubreg, a jednom treba srce. Ako ne dobiju te organe danas, svi će umreti. U bolnici se baš tog dana našao neki mladić koji je tu zbog godišnjeg lekarskog pregleda i savršeno odgovara kao donor. Međutim, on ne želi da bude donor. Da li je moralno opravdano (i zašto jeste/nije?) svejedno uhvatiti nesretnog mladića i „operisati“ ga tj. iseći ga na komade i razdeliti njegove organe i tako spasiti samrtnike?