Све или ништа

Свет без богова (15)

Баш као телеолошки доказ за постојање бога, који сам разматрао у претходном делу, и космолошки доказ подједнако има проблем да заустави низ – наиме, објашњење које нуде ови докази, а то је бог, и само изискује да буде објашњено. Подстакнут Аристотеловим идејама, средњовековни филозоф Тома Аквински формулисао је космолошки доказ: свака ствар има свој узрок, који опет има свој узрок, и тако даље, све до почетка, јер ланац узрочности мора кренути од нечег, а то нешто је неузроковани узрок, односно бог. Или, на други начин казано: свако кретање изазвано је неким другим кретањем, и тако, све до почетка, јер је вечно кретање немогуће, а почетак је непокретни покретач тј. бог. Међутим, као што Бертранд Расел примећује, овај је доказ „исте врсте као и хинду гледиште да свет почива на леђима слона, а слон на леђима корњаче. И када се пита ‘а шта је са корњачом?’, Индус каже: ‘Хајде да променимо тему.’“

Бог није објашњење, бог је неуспех да се ствари објасне, он је слегање раменима, признање да немамо појма. Прекинути, нагло и насилно, тај бесконачни ланац – и оно старогрчко ex nihilo nihil fit (из ничега ништа не настаје) заменити хришћанским creatio ex nihil (стварање ни из чега) – ствар је лењости духа! Замисао о нужности постојања непокретног покретача, односно неузрокованог узрока, обичан је каламбур, баш попут језичке збрке на којој почива онтолошки доказ. Наиме, доказивати да бог постоји на основу тога што је бог апсолутно савршен, па као такав, дакле, мора постојати – јер ако не би постојао онда не би ни био савршен – није ништа више од пригодне игре речи! Онтолошки доказ из есенције бога покушава испетљати његову егзистенцију, из саме идеје бога покушава закључити његово постојање као нужан атрибут. Међутим, као што је Кант разабрао, егзистенција није атрибут, попут свезнања, свемоћи итд, већ нешто што тек омогућује те атрибуте, док је споменути Расел приметио да „ако бога замислимо као савршеног, онда га заиста замишљамо као постојећег – али ипак га само замишљамо“. Какво је, уосталом, то вајно савршенство и самодовољност које чине да највише биће тражи да му се приносе жртве, да га даривају, да га та несавршена, неретко кукавна бића каква су људи на разне начине уздижу и хвале?! Како год, остаје питање шта телеолошки и космолошки докази уопште и настоје доказати. Уколико и поставимо границу бесконачног кретања уназад, и својеглаво постулирамо некаквог непокретног покретача односно неузрокованог узрока, зашто тој граници уопште приписати својства доброте, свезнања, свемоћи итд? У сваком случају то није никакав персонални бог каквог познају хришћанство, ислам и јудаизам, бог с којим успостављамо лични однос, који нас надахњује и слично. А као што је и речено у неком од претходних текстова, мало ко је (уопште ико?) успео да се преобрати читајући и анализирајући књишке доказе за постојање бога. – Осим због навике и васпитања, људи се окрећу богу услед различитих необичних догађаја, такозваних чуда, заклетви да ћемо живот посветити вери уколико нам у кризној ситуацији вишње силе помогну итд.

Разуме се, од доказа за постојање бога нема ништа, као уосталом ни од дефинитивних доказа да бог не постоји. Када је, међутим, реч о атеистичким нападима, онда треба имати у виду и посебно лицемерну стратегију којој прибегавају верници сатерани у шкрипац, а то је такозвани cherry picking односно бирање трешања. Свако религиозно учење, свака објава врви не баш пријатним и хвалевредним местима, различитим неусклађеностима, па и противречјима. Просветитељ Холбах уочава како се „божанство каје за оно што је учинило; што једном руком ствара, другом руши; побија преко једног пророка оно што је објавило преко другог; ако смрћу кажњава сав род људски са греха једног јединог човека, оно, преко Језекиља, оглашава да је оно праведно и да не сматра децу одговором за непоштења отаца њихових. Оно заповеда Израиљцима, преко Мојсија, да покраду Египћане; оно им забрањује у декалогу, објављеном Мојсијевим законом, крађу и убиства: једном речи, увек у противречности са самим собом”. Свети списи се због тога читају селективно, једно се с згражавањем одбацује (рецимо библијско оправдавање ропства), друго стидљиво прећуткује, а понајбољим се фрагментима буса и размеће. Срамотне, грозоморне ствари, па и напросто будалаштине (рецимо Књига постања), узимају се метафорично, а вештина одгонетања, заправо врдања и извртања мисли развија се ту до невероватног мајсторлука. Верници се од приговора каткад бране и тврдњама да је „извучено из контекста“, штавише да је у питању погрешан превод, пропуст преписивача итд.

Неретко се тврди да је ислам, за разлику од хришћанства, насилан. Ради се, међутим, тек о тенденцији да поједини муслимани данас чешће бирају насилне појединости из своје књиге, баш као што су томе били склонији хришћани у ранијим вековима (што не значи да неће опет!). Реч је напросто о селекцији. Наиме, и у Библији, баш као и у Курану, има и ратоборних, мрзилачких, као и пацифистичких, милосрдних места. Библијско учење једним делом надахњује Фрању Асишког, Мартина Лутера Кинга итд, а другим оправдава инквизицију. Уосталом, лако се можемо сложити са Холбаховом оценом Библије да „ако судимо по дејствима њеним, зар таква књига не мора бити сматрана пре као дело зла духа, духа лажи и тмина, него бога који се интересује за опстанак и срећу људи, и који хоће да их просвети”. Увек се дакле прави избор, често рђав, па је отуд нажалост готово немогуће у садашњости са предикаонице зачути упозорење „лакше је камили да прође кроз иглене уши, него да богаташ уђе у царство Божије“, будући да је црква данас, као уосталом одвајкада, била недвосмислено на страни земаљских силника.

Такво пробирање, међутим, није могуће! Уколико се држи да су свети списи божанског порекла (уосталом, зато их и називају светим), онда је неопходно држати се принципа „све или ништа”, па ако се једна прича, једна догма, макар и мајушни део објаве огласи проблематичним, онда кроз прозор мора летети и читава догматика и све остало. Све је од бога или, пак, све иде дођавола! Све је ту беспрекорно или све постаје релативно. Понекад се каже да је бог само надахнуо ауторе светих списа, што изгледа оставља простор за евентуалне грешке, које се дакако приписују људском фактору. Уколико, међутим, сматрамо да можемо правити избор, нешто прогласити божанским, а друго не, тада се поставља питање на који начин уопште чинимо тај избор? Како знамо шта јесте, а шта није грешка? Како знамо да није можебити све грешка? Како знамо да смо уопште у праву? Ако одбацимо принцип да се интегрално прихвати божија реч – а када се она у целости не прихвата, то једино може значити да се и не држи уистину божијом – преостаје да се бирка према личном афинитету. А ако се бира – ми смо ти који бирамо. Полазимо, дакле, од себе, сопственог разума, осећаја, а не од безрезервне вере у објављену догму, у ауторитет, у светост Библије. Ако ми бирамо – онда Библија није света него тек мудра књига, па онда и чему затупљујуће и ничим оправдано даље инсистирање на појединој религијској доктрини, зашто у стварању светоназора не бирати и из туђих светих списа, штавише и из филозофских дела (неупоредиво су уосталом мудрија од ових божијих и богонадахнутих), као и научних, уметничких итд?!

У следећем, последњем наставку серијала позабавићу се неким закључним увидима, као и сопственом, интимном виђењу религиозности.

Амин.

Иван Ковач