Својом главом: Идеологија искоришћавања

 

 

 

 

 

Идеологија је лажан, искривљен поглед на свет. Скривајући неправду коју трпимо, доводи до тога да ћутке подносимо искоришћавање. Да парафразирам писца Џона Штајнбека, невоља је што сиромашни не виде себе као раднике који су искоришћавани, него као привремено посрнуле милионере. Идеологија не само да оправдава актуелно стање ствари, већ чини и да постојеће економске односе видимо као природне законе, дакле као непромењиве. Како бисмо поднели своје прљаве, досадне, исцрпљујуће, слабо плаћене, стресне, неретко и опасне послове поштапамо се читавим репертоаром самообмана: „Од нечег мора да се живи“, „Бар имам посао“, „Новац не може купити срећу“, „Ради, труди се, не сери“.

Део дана када радимо почесто сматрамо изгубљеним временом, а период нерада слободним временом, када једино живимо, када смо уистину своји. Излаз се обично тражи у формули „ради посао који волиш“, дакле у отказу, у проналажењу новог, бољег посла, са повољнијим условима рада. Радник додуше има слободу да промени посао, али не и сам економски однос у чијој је основи отуђење. Наиме, радник не располаже својим производом, његов рад није његов, он је принуђен да га прода, а у најамном раду нема ни контролу над производним процесом, посебно није у прилици да одређује његов циљ, уопште смисао. Отуд, разотуђење може бити само у укидању најамног рада. Као што популарна парола гласи „Не мрзиш понедељак, мрзиш капитализам“.

Човек се, међутим, не отуђује само у раду, него и у времену слободном од рада. Некадашњи председник Уругваја, социјалиста Хосе Мухика, примећује: „Створили смо планину сувишних потреба. Купујемо ново, одбацујемо старо. То је траћење наших живота. Када нешто купимо, ми то не плаћамо новцем. Плаћамо то сатима нашег живота које смо протраћили зарађујући тај новац.“

Иван Ковач