Својом главом: ЗАШТО ВЕГЕТАРИЈАНЦИ/ ВЕГАНИ ИДУ НА ЖИВЦЕ?

Када су животиње у питању, већина људи живи у мање или више израженом унутрашњем нескладу. С једне стране, свесни су да животиње имају капацитет да осете бол, да пате, а то морално обавезује, јер држе да њихову патњу не могу не узети у обзир, многи чак изразито саосећају с њима. С друге, те исте животиње једу, да занемаримо остале употребе животиња, што све итекако подразумева патњу. Услови живота на индустријским фармама су обично страхотни, при том месна исхрана већини људи није услов преживљавања, чак ни здравља – напротив. Несклад је посебно очит код примене двоструких аршина у односу према различитим животињским врстама сличних способности за патњу (па и интелигенције, ако је то битно), или у сасвим произвољном подвајању љубимаца и осталих животиња. Наиме, људи су веома осетљиви на окрутност према псима, чак сматрају варварством користити псе за исхрану, али су неспремни исти аршин поопштити, рецимо на свиње. Наравно, могуће је седети на две столице, отупети, неговати слепу мрљу откуд уопште шницла у нашем тањиру. Међутим, када се недоследност освести – а многи вегетаријанци, вегани, уопште заштитници животиња, неуморно подсећају друге на овај раскорак, па чак и само њихово постојање каткад се доживљава као прст у око месоједима – долази до менталног конфликта, такозване когнитивне дисонанце. Напетост се разрешава или одбијањем да се даље учествује у злостављању животиња и радикалном променом прехрамбених навика, што је теже, или којекаквим врдањима, а разум увек стоји на услузи да испетља стотину разлога зашто наставити по старом, што је пак неупоредиво лакше.

„У нашој је традицији да се једе месо“, „читав свет се тако храни“, „то је у нашој природи“ („нисам ја зец!“), „нешто се мора јести“, „треба да умрем од глади?!“, „и муве су животиње, јел’ и њих треба да чувамо?“, „па и биљке осећају бол“, „има битнијих проблема у свету“ (наравно, нити је ситуација или-или, нити су светски проблеми ту уопште предмет интересовања, већ тек изговор), „животиње немају душу“, „животиње су створене да би нам служиле“ (поткрепљење специзма тј. дискриминације на основу врсте може се наћи и у Библији), „има и тежих злочина од једења меса“, „ја никога нисам убио“ – само су неке од релативизација, тривијализација, прања руку, замена теза, цепидлачења, извртања итд, како би се месоједи оправдали и очували позитивну слику о себи.

Такође, често коришћена техника је контранапад, и то по правилу ad hominem. А толике личне дисквалификације и спрдње на рачун вегетаријанаца и вегана уистину говоре да су многима успели затрести кавез, да ту постоји нечиста савест. Свакако, нешто од приговора држи воду. Неки вегетаријанци, вегани и, уопште, заштитници животиња јесу мизантропи (примедба да више воле животиње од људи покушава се потврдити и (проблематичном) опаском да је и Хитлер био вегетаријанац). Неки су умишљени, у свакој прилици настоје истаћи и натрљати другима на нос да су посебни, духовно пробуђени, чак морално супериорни. Неки су њуејџери и антинаучно расположени, а поједини су и заверолози итд. Ипак, све то је ирелевантно, јер овде се не ради о њиховој личности, већ о разлозима зашто не треба јести месо. Штавише, многи од њих јесу екстремисти, како им се спочитава, али агресивност и кратак фитиљ постају разумљиви (иако можда не и најкориснији за оно што желе постићи) када се има у виду њихова свест о размерама животињске патње у свету, те да су немоћни учинити више на ослобођењу животиња. Напросто, ако је већина људи заиста склона придати животињама одређен морални статус, а јесте, онда има обавезу макар преиспитати своје прехрамбене навике, при чему правдање животињске патње пуким уживањем у укусу меса никако не може бити уверљиво.

Иван Ковач