„То је онај дан када су се клале свиње“

Ова цинична фраза, које се ових дана најчешће изговара када се помене Дан републике (29. новембар) – празник оснивања СФРЈ, је без сумње усмерена на ревизионистичко омаловажавање оно мало преосталог сентимента у односу на сет вредности и сећање на државу у којој је добар део данас одраслих становника Србије рођен. Фраза о свињокољу илити „не сећам се шта је тај празник значио али се сећам дисноторског паприкаша“ је продукт упорне пропаганде да је сваки сентимент према СФРЈ био илузија да овај и било који други празник у тој држави скоро пола века слављен по присилом. Оно што ипак и на први поглед изгледа више инвазивно од „социјалистичке пораганде“ је ова егзорцистичка мантра са свињокољом јер ако нисте добрано зашли у седму деценију или сте чак старији, повезивање празника републике и погрома свиња је тежак облик селективног памћења. Од последњег озбиљнијег празновања Дана републике прошло скоро 30-так година а у већини кућа деца, тинејџери па чак они који су дубоко зашли у другу деценију и који за празнике спавају до поднева, јако ретко учествују у кућном ритуалу клања свиње и сече полутки. Њихово сећање сеже евентуално до бабе која им гура дисноторску кобасицу, директно из кревета, под нос и до филмских маратона на ТВ-у. Дакле, клопа и ТВ у пиџами овај празник ставља у исти ниво важности као и било који црквени или породични празник. Можда најбољи лакмус колико је празник важан „у народу“ је питање „Шта ћеш за …?“. Ако се ово питање ународовало за неки празник то значи да је то озбиљна светковина … ако није онда ни празник није нешто посебно битан. Са изузетком Божића и Ускрса једино још Нова Година изазива ово питање … ту и тамо и Први мај (такође заостао из СФРЈ), сви остали су и даље „црвено слово изненађења“ на календару, нешто што мораш изгуглати да видиш шта се слави.

Дан републике је, за оне који заиста желе да признају да га се сећају, био је дан када смо постали пионири, слика ЈБ Тита у униформи пред заседање АВНОЈ-а на часу историје или разредног старешине, приредба. Био је то наш Тенксгивинг, први празник у празничној сезони. 29. новембар је увео праксу спајања два викенда. 29. новембар је направио формат „празничног програма“ на ТВ-у. – углавном попуњен партизанским филмовим и серијама. У односу на данашњу „домаћу“ ТВ и филмску продукцију те серије и филмови били су Холивуд – Отписани или Капелски кресови су, по свим стандардима и данашње жанровске ТВ продукције, биле одличне акционе серије, филмови су били скупе копродукције са холивудским звездама, већина од њих још и данас могу да издрже тест времена, бар онолико колико уопште старија филмска продукација може да одржи пажњу новијим генерацијама свуда у свету.

Комплетан идеолошко/патриотски пакет који се добијао уз прославу првог Дана републике у школи, са црвеном марамом и капом био је успешан конструкт, кохерентна добро заокружена и јасна прича са правом дозом романтичног хероизма, симбола и порука за узраст деце на који је требало да делује. Ово треба вредновати пре свега у односу на цинизам, недоследност, конфузију у којој данас деца одрастају а као резултат се очекује од њих да имају исти, или чак већи јер се изједачава са националним, патриотски нагон који их неће, чим им се први пут укаже могућност, потерати преко границе. Савремена „самостална“ Србија овде губи битку. Губи битку кад је порука за децу у питању али и кад се обраћа одраслима, чак и онима који баш жарко желе да јој упишу неки патриотски сет вредности, историјску самосвојност или важност. Већина грађана Србије је конфликту шта је то тачно за чега треба да вежу „национални понос“ па лутају од сваке Ђоковићеве гем-сет-меч лопте до четничких равногорских сусрета и тезги са бројаницама у Кнез Михајловој па све до рушења и постављања споменика и сељакања посмртних остатака светаца али и Тесле.

Самостална Србија, са свим (пост)идеолошким лутањима у последњих 30-так година је успела само да, кад су национални симболи и празници у питању, направи полууспешну кампању негирања свих симбола државе која већ давно не постоји али кад је у питању садашња национална симболика: химну ретко ко зна, застава је свадбарски реквизит, државне празнике нико не зна да идентификује а пасош је средство за одлазак тамо где је боље. Дакле, данас се не зна никад се свињи кољу..

Тања Драпшин