У спортском духу „спорт без спорта“

ВАНРЕДНО СТАЊЕ И СПОРТ

Сви ви наши драги читаоци навикли сте да на овим странама читате о успесима спортиста, наших суграђана са разних такмичења у земљи и у иностранству а не мали број вас је „Бечејске дане“ почињао да чита од спортских страна, па тек онда све остало. Хвала вам свима за то… Ипак овога пута то нећете моћи, не мојом, а још мање кривицом неког из наше редакције. Нажалост спорт је на тренутак изгубио битку над суровом свакодневицом и за, надам се што краће време, неће бити у првом плану.
Цео свет, па и наша држава, је заокупљен борбом за животе најугроженијих и највише погођених Корона вирусом који је паралисао све друштвене корелације и од онога што смо сматрали да нам припада „а приори“ створио живот пут неизвесности, бриге и жеље да се ствари врате на старо.

До пре само петнаестак дана смо се слободно кретали, дружили, проводили време како желимо, кукали на разне обавезе које на одузимају оно што смо звали „слободно“ време а сада када у време изолације покушамо да прегурамо дане најбоље схватамо колико је човек запараво друштвено биће и колико му је лична слобода вредна и колико је тешко када се она из неког разлога ограничава.

Сетите се само драги читаоци колико пута вас је неко позвао у шетњу, на неку кафу, на слободан термин у хали за неку рекреацију а сви ми смо одговоралаи да немамо времена или нас напросто мрзи… А сада би смо сви ми све дали да можемо то да радимо. Нажалост мере које су уведене а своде се највећу могу самоизолацију нам то све онемогућавају…

Одлуком Владе Србије уведено је ванредно стање које за циљ има да у највећој могућој мери умањи све евентуалне опасне последице по нашу државу настале услед ширења вируса који изазива Ковид-19 – чије је званично име „SARS-CoV-2“.

Такве мере између осталог су зауставиле спортска такмичења и све активности спортских клубова у држави са циљем да смањи могућност интеракције спортиста и самим тим и потенцијално ширење вируса… Сигурно је да то била логична мера пошто спорт не познаје границе, градова, општина, република, држава а ни континената и свако ограничавање спорта у том смислу обесмишљава његово постојање.

Забраном спортских активности свим спортисти и спортски радници су онемогућени да раде обо што најбоље знају и оно што највише воле а љубитељи спорта су остали без своје омиљене забаве и страсти.

Безброј је људи који ће рећи да им од „старог живота“ највише фале спортски догађаји које су пратили путем телевизије и интернета. Нажалост, увек ће бити више људи у нашем окружењу који спорт не гледају уживо већ то раде из својих фотеља и ово је баш добар период да се запитају колико су пута пропустили да посете бечејске спортске догађаје који су сам пар улица далеко од њих и уместо тога чекали до дубоко у ноћ да гледају нешто што се дешава на другом континенту. Не бих сада овде о разлозима који стоје иза тога, али треба се запитати и то добро се запитати колико смо пута пропустили да навијамо уживо за комшијиног сина или за девојчицу из комшилука, па или чак своје рођено дете.

Много смо ствари узимали „здраво за готово“ а бечејски спортисти нису то заслужили, напротив они су увек били нешто најбоље из наше општине, било да су „бранили боје“ бечејских клубова или неких других широм целог света…

Као што рекох не желим овом приликом да начињем тему због чега су нам ближи они коју су заправо далеко од нас и због чега волимо више туђе од наших, али могу да вас све замолим да размислите од овоме… Бар сада имамо сви времена за размишљање…

Званично је све стало, али …

Није наша држава усамљена у овим мерама, нема спорта скоро нигде…Прекинута су сва такмичења у свим држава које се боре са овим вирусом а ретке су земље где су спортисти још увек активни. По први пут у историји одложене су Олимпијске и Параолимпијске игре које су овог лета требале да буду одржане у Токију, одложено је и Европско првенство у фудбалу, као и многа планетарна и континентална такмичења…

Гледајући проблематику ове ситуације око спорта, сви прво гледају себе на неки начин. Већини је најбитније да се све врати на старо и да поново почну да гледају утакмице, да иду у кладионице… Мало њих размишља о ситуацији људи који од спорта живе, пре свега професионалним спортистима чије ограничено време пролази или о спортским радницима чије су зараде директно везане само за резултат који потижу у својим клубовима и са својим екипама, дакле када нема тренинга ни такмичења они не остварују приходе а ништа мање неће бити лакше ни самим спортским клубовима који ће без званичних такмичења бити ускраћени за велики део прихода на који су рачунали… Сигурно је да ће држава морати да нађе начин да помогне свима њима и верујемо да ће успети да им добар део изгубљених прихода надокнади, али постоји нешто што нико неће моћи да надокнади….

Ова ситуација највише погађа оне који су најмање криви за све ово, а то су наша деца. Они се спортом баве из најлепшег могућег разлога а то је чиста љубав према спорту и према дружењу са својим вршњацима. Та деца су на тренинге ишла и по сунци и покиши, увек у најлошијим терминима и сваки свој тренинг доживљавали као део њихове слободе где их не гледају ни родитељи ни наставници, где их нико није натерао то да раде већ су сами изабрали и одједном им је то ускраћено…

Ми одрасли знамо да је то била најлогичнија одлука која ће нашу децу сачувати од могућег излагања заразама али они то не разумеју и нису ни дужни да разумеју, њихово је да случају старије…

Да несрећа буде већа, поред тога што су им забрањени тренинзи и утакмице, није им дозвољено ни да се друже, не могу ни на игралишта, па им једино преостаје да се затворе у куће и раде оно што су им родитељи до пре неки дан највише бранили а то је да време проводе испред рачунара и телевизора.

Они су ово стање прихватили и они су ти који највише чекају да се све ово заврши…

Ипак као што свако време има своје „мале хероје“ тако се и спортисти на свој начин. Све више најпопуларнијих спортиста апелују да се остане кући и у тој намери снимају вежбе који они раде у својим домовима. Сигурно је да ће доста деце гледајући своје идоле почети да на свој начин „одржавају форму“ и да што је најважније остају код куће. На тај начин се наши најмлађи боре са свим овим недаћама. Иако су мали њима је најлакше да се прилагођавају и они увек нађу начин да из најгорег извуку оно најбоље за њих. Док их је таквих и нама старијима биће будућности…

Подржимо их у ово време, придружимо им се, покушајмо да им надокнадимо део детињства који ће изгубити у изолацији од света… А када све ово прође, будимо паметнији поведимо да заједно гледамо бечејске спортисте. Поведимо их на стадион, у халу, на базен, на Тису… Имају заиста шта да виде када је у питању бечејски спорт. Гледаће своје суграђане, а нашим спортистима ће бити много лепше да се боре за „име Бечеја“ када виде да их подржавају њихови суграђани.

Изађимо паметнији из свега овога, а до тада будимо одговорни и останимо код кућe.

Синиша Ерак