U sportskom duhu „sport bez sporta“

VANREDNO STANJE I SPORT

Svi vi naši dragi čitaoci navikli ste da na ovim stranama čitate o uspesima sportista, naših sugrađana sa raznih takmičenja u zemlji i u inostranstvu a ne mali broj vas je „Bečejske dane“ počinjao da čita od sportskih strana, pa tek onda sve ostalo. Hvala vam svima za to… Ipak ovoga puta to nećete moći, ne mojom, a još manje krivicom nekog iz naše redakcije. Nažalost sport je na trenutak izgubio bitku nad surovom svakodnevicom i za, nadam se što kraće vreme, neće biti u prvom planu.
Ceo svet, pa i naša država, je zaokupljen borbom za živote najugroženijih i najviše pogođenih Korona virusom koji je paralisao sve društvene korelacije i od onoga što smo smatrali da nam pripada „a priori“ stvorio život put neizvesnosti, brige i želje da se stvari vrate na staro.

Do pre samo petnaestak dana smo se slobodno kretali, družili, provodili vreme kako želimo, kukali na razne obaveze koje na oduzimaju ono što smo zvali „slobodno“ vreme a sada kada u vreme izolacije pokušamo da preguramo dane najbolje shvatamo koliko je čovek zaparavo društveno biće i koliko mu je lična sloboda vredna i koliko je teško kada se ona iz nekog razloga ograničava.

Setite se samo dragi čitaoci koliko puta vas je neko pozvao u šetnju, na neku kafu, na slobodan termin u hali za neku rekreaciju a svi mi smo odgovoralai da nemamo vremena ili nas naprosto mrzi… A sada bi smo svi mi sve dali da možemo to da radimo. Nažalost mere koje su uvedene a svode se najveću mogu samoizolaciju nam to sve onemogućavaju…

Odlukom Vlade Srbije uvedeno je vanredno stanje koje za cilj ima da u najvećoj mogućoj meri umanji sve eventualne opasne posledice po našu državu nastale usled širenja virusa koji izaziva Kovid-19 – čije je zvanično ime „SARS-CoV-2“.

Takve mere između ostalog su zaustavile sportska takmičenja i sve aktivnosti sportskih klubova u državi sa ciljem da smanji mogućnost interakcije sportista i samim tim i potencijalno širenje virusa… Sigurno je da to bila logična mera pošto sport ne poznaje granice, gradova, opština, republika, država a ni kontinenata i svako ograničavanje sporta u tom smislu obesmišljava njegovo postojanje.

Zabranom sportskih aktivnosti svim sportisti i sportski radnici su onemogućeni da rade obo što najbolje znaju i ono što najviše vole a ljubitelji sporta su ostali bez svoje omiljene zabave i strasti.

Bezbroj je ljudi koji će reći da im od „starog života“ najviše fale sportski događaji koje su pratili putem televizije i interneta. Nažalost, uvek će biti više ljudi u našem okruženju koji sport ne gledaju uživo već to rade iz svojih fotelja i ovo je baš dobar period da se zapitaju koliko su puta propustili da posete bečejske sportske događaje koji su sam par ulica daleko od njih i umesto toga čekali do duboko u noć da gledaju nešto što se dešava na drugom kontinentu. Ne bih sada ovde o razlozima koji stoje iza toga, ali treba se zapitati i to dobro se zapitati koliko smo puta propustili da navijamo uživo za komšijinog sina ili za devojčicu iz komšiluka, pa ili čak svoje rođeno dete.

Mnogo smo stvari uzimali „zdravo za gotovo“ a bečejski sportisti nisu to zaslužili, naprotiv oni su uvek bili nešto najbolje iz naše opštine, bilo da su „branili boje“ bečejskih klubova ili nekih drugih širom celog sveta…

Kao što rekoh ne želim ovom prilikom da načinjem temu zbog čega su nam bliži oni koju su zapravo daleko od nas i zbog čega volimo više tuđe od naših, ali mogu da vas sve zamolim da razmislite od ovome… Bar sada imamo svi vremena za razmišljanje…

Zvanično je sve stalo, ali …

Nije naša država usamljena u ovim merama, nema sporta skoro nigde…Prekinuta su sva takmičenja u svim država koje se bore sa ovim virusom a retke su zemlje gde su sportisti još uvek aktivni. Po prvi put u istoriji odložene su Olimpijske i Paraolimpijske igre koje su ovog leta trebale da budu održane u Tokiju, odloženo je i Evropsko prvenstvo u fudbalu, kao i mnoga planetarna i kontinentalna takmičenja…

Gledajući problematiku ove situacije oko sporta, svi prvo gledaju sebe na neki način. Većini je najbitnije da se sve vrati na staro i da ponovo počnu da gledaju utakmice, da idu u kladionice… Malo njih razmišlja o situaciji ljudi koji od sporta žive, pre svega profesionalnim sportistima čije ograničeno vreme prolazi ili o sportskim radnicima čije su zarade direktno vezane samo za rezultat koji potižu u svojim klubovima i sa svojim ekipama, dakle kada nema treninga ni takmičenja oni ne ostvaruju prihode a ništa manje neće biti lakše ni samim sportskim klubovima koji će bez zvaničnih takmičenja biti uskraćeni za veliki deo prihoda na koji su računali… Sigurno je da će država morati da nađe način da pomogne svima njima i verujemo da će uspeti da im dobar deo izgubljenih prihoda nadoknadi, ali postoji nešto što niko neće moći da nadoknadi….

Ova situacija najviše pogađa one koji su najmanje krivi za sve ovo, a to su naša deca. Oni se sportom bave iz najlepšeg mogućeg razloga a to je čista ljubav prema sportu i prema druženju sa svojim vršnjacima. Ta deca su na treninge išla i po sunci i pokiši, uvek u najlošijim terminima i svaki svoj trening doživljavali kao deo njihove slobode gde ih ne gledaju ni roditelji ni nastavnici, gde ih niko nije naterao to da rade već su sami izabrali i odjednom im je to uskraćeno…

Mi odrasli znamo da je to bila najlogičnija odluka koja će našu decu sačuvati od mogućeg izlaganja zarazama ali oni to ne razumeju i nisu ni dužni da razumeju, njihovo je da slučaju starije…

Da nesreća bude veća, pored toga što su im zabranjeni treninzi i utakmice, nije im dozvoljeno ni da se druže, ne mogu ni na igrališta, pa im jedino preostaje da se zatvore u kuće i rade ono što su im roditelji do pre neki dan najviše branili a to je da vreme provode ispred računara i televizora.

Oni su ovo stanje prihvatili i oni su ti koji najviše čekaju da se sve ovo završi…

Ipak kao što svako vreme ima svoje „male heroje“ tako se i sportisti na svoj način. Sve više najpopularnijih sportista apeluju da se ostane kući i u toj nameri snimaju vežbe koji oni rade u svojim domovima. Sigurno je da će dosta dece gledajući svoje idole početi da na svoj način „održavaju formu“ i da što je najvažnije ostaju kod kuće. Na taj način se naši najmlađi bore sa svim ovim nedaćama. Iako su mali njima je najlakše da se prilagođavaju i oni uvek nađu način da iz najgoreg izvuku ono najbolje za njih. Dok ih je takvih i nama starijima biće budućnosti…

Podržimo ih u ovo vreme, pridružimo im se, pokušajmo da im nadoknadimo deo detinjstva koji će izgubiti u izolaciji od sveta… A kada sve ovo prođe, budimo pametniji povedimo da zajedno gledamo bečejske sportiste. Povedimo ih na stadion, u halu, na bazen, na Tisu… Imaju zaista šta da vide kada je u pitanju bečejski sport. Gledaće svoje sugrađane, a našim sportistima će biti mnogo lepše da se bore za „ime Bečeja“ kada vide da ih podržavaju njihovi sugrađani.

Izađimo pametniji iz svega ovoga, a do tada budimo odgovorni i ostanimo kod kuće.

Siniša Erak