„Сретење“ зиме и … још мало зиме

Кажу људи да зима заправо не почиње озбиљно све до фебруара. Почиње онда када већ полако сви забораве последње сунчане дане у години и јесен или лето, кад се раскити јелка и када се коначно одустане и од јануарског ентузијазма за „новим почетком“, којег на крају убије бесконачно трајање тог истог јануара. А онда наступа умор, вечити мрак, прљави снег, празан банковни рачун. Хибернација почиње да звучи као одлична идеја јер природа зна да се побрине за свој ритам, за рационално коришћење енергије током године. Изгледа да само људи нису то укапирали па упорно јурцају около и онда кад за то није време. Тако смо лепо могли преспавати јануар, ионако није био низашта, а онда лепо, и у складу са зовом предака и природе и сопственог тела, промолити мало нос да се извиди ситуација, па назад у крпе до краја зиме.

Ових дана славићемо опет Сретење („благословени“ продуженим викендом за нас радничку класу) и ако склонимо по страни шта тај датум представља у контексу српске историје и шта званично славимо, ми уствари само пратимо нешто што је давно претходило устанцима и државама … пратимо знаке које нам природа шаље шта нас чека у будућности и да ли и колико ће нам требати снаге да накупимо пре него што нас натерају да устанемо из кревета.

Све те приче, легенде, (и)сторије, Сретење, јазавци, мечка Божана па и Бил Мареј су, без обзира на порекло, део исте приче која је дубоко укорењена у живот људи у складу са природним ритмовима. Једна иста прича је препричавана, модификована од паганских ритуала до Поксатони Фила, своје сенке су видели (или не) медведи, јазавци, мрмоти, Фил, Коштуница, ми сами … било која животиња која је на своју иницијативу изашла из легла за време зимског сна или је насилно истерана ватром или будилником из пећине да провери да ли је време за устајање. Поксатони Фил каже да није још ове године, биће још шест недеља зиме.

Ако одемо баш дубоко у прошлост постоје научни докази да је људска врста, као и добар део сисара, зими улазила у хибернацију, но то се нас много не тиче јер су Стари Словени ионако старији од тога. И наша словенска традиција нас учи да не треба пребрзо срљати из кревета. Кад улетимо у фебруар вреди послати Мечку Божану прво напоље да провери стање.Словенска митологија је ионако чиста метереологија. Главно женско божанство (и једино) је инкарнација годишњих доба: Весна/Лада/Морана/Перуника која кад фебруар зазими бира да ли да се врати у окриље сигурности свог партнера Велеса, зимског божанства у облику медведа, или да се одметне у руке Перуну.

Штагод да одаберете од ових прича као изговор јер вам се не излази напоље и јер сте као хрчак напунили замрзивач и екстерне хардискове, навукли орман са књигама на врата, је легитимно.

Не треба да бринете, нисте једини коме се комплетно перспектива о сопственом постојању и социјалном окружењу промени током зимских месеци, самоћа почиње да много више прија од социјалних контаката. И док су летњи месеци под локдауном били агонија ово сада може бити чисто уживање.

Скандинавци знају да добро „зимују“. Осим што знају много боље од нас како да организују државу од њих можемо научити свашта и о томе како да што боље проведемо дуге зимске дане у кући. Норвежани и Финци, наводно, имају обичај да током зимских месеци напакују пун замрзивач колача и пецива па то полако крцкају, да веома много времена проводе у добро угрејаним саунама и да спавају у складу са ритмом сопственог тела и хормона.

Сан зими је најважнији а то је баш оно што је савремени ритам живота пореметио, јер сан који условаљава и одређује механичка направа као што је сат је усуд времена у којем данас живимо. Констатна присутност сатова и откуцавање протока времена на свим направама којима смо окружени 24 сата, неминовно нам форматирају живот набијен анксиозношћу и немиром.

Током зимског периода када су дани кратки (или чак непостојећи јер је мрачно, облачно) пресија „губљења“ времена још више опте-рећује и утиче на то да потпуно изгубимо природан ритам спавања. У својој студији о утицају сна и светлости Томас Вер (психијатар који се бавио проучавањем ритма спавања и сна) тврди да зимски ритам спавања није природно континуиран јер не постоји светло које природно „буди“, него је испрекидан на сегменте од по неколико сати са „будним“ паузама између. Поштовање таквог ритма се свакако не може уклопити у савремни начин живота данас. Ретко ко од нас себи може да дозволи да се у току ноћи природно пробуди и проведе сате у читању или уживању у музици, филмовима, радио програму и допусти да поново природно заспи и одспава следећи сегмент, у сваком случају не када нас чека посао ујутру и током преподнева. Живот у складу са тим природним ритмом спавања, док је још напољу хладно и мрачно, је оно чему треба тежити. Ту се слажу и научници и целокупна митологија (искуство) базирано на традицији, давнина и било би добро да то можемо да поштујемо и живимо у складу са тим јер ће нам требати много енергије да преживимо остатак године.

Од митологије до науке све нас овог фебруара води у назад кревет и ако имате могућности уграбите прилику и спавајте пуно, сањарите, уживајте у самоћи, храни, књигама и причама.

Добро је за опоравак тела од зиме, од сулуде године која је за нама, вируса, стреса, панике …. свега. Надамо се само да и вас негде чека нека ваша ушушкана пећина у којој ћете дочекати пролеће и у којој ћете, ако буде прилике, акомулирати енергије за оно што долази после зиме. Видимо се на Сретење у „извидници“.

Т.Д.