„Sretenje“ zime i … još malo zime

Kažu ljudi da zima zapravo ne počinje ozbiljno sve do februara. Počinje onda kada već polako svi zaborave poslednje sunčane dane u godini i jesen ili leto, kad se raskiti jelka i kada se konačno odustane i od januarskog entuzijazma za „novim početkom“, kojeg na kraju ubije beskonačno trajanje tog istog januara. A onda nastupa umor, večiti mrak, prljavi sneg, prazan bankovni račun. Hibernacija počinje da zvuči kao odlična ideja jer priroda zna da se pobrine za svoj ritam, za racionalno korišćenje energije tokom godine. Izgleda da samo ljudi nisu to ukapirali pa uporno jurcaju okolo i onda kad za to nije vreme. Tako smo lepo mogli prespavati januar, ionako nije bio nizašta, a onda lepo, i u skladu sa zovom predaka i prirode i sopstvenog tela, promoliti malo nos da se izvidi situacija, pa nazad u krpe do kraja zime.

Ovih dana slavićemo opet Sretenje („blagosloveni“ produženim vikendom za nas radničku klasu) i ako sklonimo po strani šta taj datum predstavlja u konteksu srpske istorije i šta zvanično slavimo, mi ustvari samo pratimo nešto što je davno prethodilo ustancima i državama … pratimo znake koje nam priroda šalje šta nas čeka u budućnosti i da li i koliko će nam trebati snage da nakupimo pre nego što nas nateraju da ustanemo iz kreveta.

Sve te priče, legende, (i)storije, Sretenje, jazavci, mečka Božana pa i Bil Marej su, bez obzira na poreklo, deo iste priče koja je duboko ukorenjena u život ljudi u skladu sa prirodnim ritmovima. Jedna ista priča je prepričavana, modifikovana od paganskih rituala do Poksatoni Fila, svoje senke su videli (ili ne) medvedi, jazavci, mrmoti, Fil, Koštunica, mi sami … bilo koja životinja koja je na svoju inicijativu izašla iz legla za vreme zimskog sna ili je nasilno isterana vatrom ili budilnikom iz pećine da proveri da li je vreme za ustajanje. Poksatoni Fil kaže da nije još ove godine, biće još šest nedelja zime.

Ako odemo baš duboko u prošlost postoje naučni dokazi da je ljudska vrsta, kao i dobar deo sisara, zimi ulazila u hibernaciju, no to se nas mnogo ne tiče jer su Stari Sloveni ionako stariji od toga. I naša slovenska tradicija nas uči da ne treba prebrzo srljati iz kreveta. Kad uletimo u februar vredi poslati Mečku Božanu prvo napolje da proveri stanje.Slovenska mitologija je ionako čista metereologija. Glavno žensko božanstvo (i jedino) je inkarnacija godišnjih doba: Vesna/Lada/Morana/Perunika koja kad februar zazimi bira da li da se vrati u okrilje sigurnosti svog partnera Velesa, zimskog božanstva u obliku medveda, ili da se odmetne u ruke Perunu.

Štagod da odaberete od ovih priča kao izgovor jer vam se ne izlazi napolje i jer ste kao hrčak napunili zamrzivač i eksterne hardiskove, navukli orman sa knjigama na vrata, je legitimno.

Ne treba da brinete, niste jedini kome se kompletno perspektiva o sopstvenom postojanju i socijalnom okruženju promeni tokom zimskih meseci, samoća počinje da mnogo više prija od socijalnih kontakata. I dok su letnji meseci pod lokdaunom bili agonija ovo sada može biti čisto uživanje.

Skandinavci znaju da dobro „zimuju“. Osim što znaju mnogo bolje od nas kako da organizuju državu od njih možemo naučiti svašta i o tome kako da što bolje provedemo duge zimske dane u kući. Norvežani i Finci, navodno, imaju običaj da tokom zimskih meseci napakuju pun zamrzivač kolača i peciva pa to polako krckaju, da veoma mnogo vremena provode u dobro ugrejanim saunama i da spavaju u skladu sa ritmom sopstvenog tela i hormona.

San zimi je najvažniji a to je baš ono što je savremeni ritam života poremetio, jer san koji uslovaljava i određuje mehanička naprava kao što je sat je usud vremena u kojem danas živimo. Konstatna prisutnost satova i otkucavanje protoka vremena na svim napravama kojima smo okruženi 24 sata, neminovno nam formatiraju život nabijen anksioznošću i nemirom.

Tokom zimskog perioda kada su dani kratki (ili čak nepostojeći jer je mračno, oblačno) presija „gubljenja“ vremena još više opte-rećuje i utiče na to da potpuno izgubimo prirodan ritam spavanja. U svojoj studiji o uticaju sna i svetlosti Tomas Ver (psihijatar koji se bavio proučavanjem ritma spavanja i sna) tvrdi da zimski ritam spavanja nije prirodno kontinuiran jer ne postoji svetlo koje prirodno „budi“, nego je isprekidan na segmente od po nekoliko sati sa „budnim“ pauzama između. Poštovanje takvog ritma se svakako ne može uklopiti u savremni način života danas. Retko ko od nas sebi može da dozvoli da se u toku noći prirodno probudi i provede sate u čitanju ili uživanju u muzici, filmovima, radio programu i dopusti da ponovo prirodno zaspi i odspava sledeći segment, u svakom slučaju ne kada nas čeka posao ujutru i tokom prepodneva. Život u skladu sa tim prirodnim ritmom spavanja, dok je još napolju hladno i mračno, je ono čemu treba težiti. Tu se slažu i naučnici i celokupna mitologija (iskustvo) bazirano na tradiciji, davnina i bilo bi dobro da to možemo da poštujemo i živimo u skladu sa tim jer će nam trebati mnogo energije da preživimo ostatak godine.

Od mitologije do nauke sve nas ovog februara vodi u nazad krevet i ako imate mogućnosti ugrabite priliku i spavajte puno, sanjarite, uživajte u samoći, hrani, knjigama i pričama.

Dobro je za oporavak tela od zime, od sulude godine koja je za nama, virusa, stresa, panike …. svega. Nadamo se samo da i vas negde čeka neka vaša ušuškana pećina u kojoj ćete dočekati proleće i u kojoj ćete, ako bude prilike, akomulirati energije za ono što dolazi posle zime. Vidimo se na Sretenje u „izvidnici“.

T.D.