140 година Занатске школе у Бечеју

Техничка (некадашња занатска) школа у Бечеју смештена је у згради Српске православне народне школе, саграђене 1861. године, на почетку улице Уроша Предића, у самом срцу града. Ушушкала се, са једне стране Православним храмом Светог Великомученика Георгија, са друге Гимназијом, а чело ње је зграда некадашње Градске куће, наслоњене на задужбину баронице Еуфемије Јовић. У оваквом окружењу школа се издваја својом лепотом и архитектуром. Након изградње имала је двојаку улогу. У приземљу су биле учионице и српска читаоница, а на спрату станови за учитеље. Слободно можемо рећи да је ово здање једно од најлепших у нашој општини.
Поштујући закон, Општина септембра 1885. године доноси одлуку да се оснује Занатска школа. Проблем се одмах јавио око тога на ком језику ће се изводити настава. Постојала су два предлога: први – да се у припремном и првом разреду настава одвија паралелно на српском и мађарском језику, и други – да се настава изводи искључиво на мађарском језику. Усвојен је први предлог. Ове одлуке Општине нису биле довољне да школа почне са радом, све док Министарство просвете и вера није дало своју сагласност 17. маја 1886. године. На самом почетку свог постојања назив школе је био Старобечејска занатска школа и била је у ресору Министарства вера и образовања. У њој су се учили следећи предмети: веронаука, читање, писање, писмени састав, рачунање, књиговодство и цртање. За прве учитеље изабрани су Ференц Ковач и Јожеф Фарбаш, а за првог управитеља именован је Мартон Дернер.
Ова просветна установа ће 1909. године променити име у Нижа општинска занатска школа. За време Великог рата број ученика се преполовио, пошто су одрасли мушкарци отишли на фронтове, па је више деце остајало код куће, да колико толико надокнаде мањак радне снаге. Стварањем Краљевине СХС долази до извесних измена у организацији рада школа. Наиме, шегртске школе су дошле у надлежност Министарства индустрије и трговине. Године 1925. у месту је основана и Женска занатска школа, у коју су се уписивале ученице са навршених 12 година. Укупно их је било 27. Учитељице су им биле: Олга Ђорђевић и Кристина Кодић. Наредне године се поново мења име школе. Она сада носи назив Општа занатско – трговачка школа. Настава се одвијала на српском и мађарском језику у мушким и женским одељењима.

Тих година долази до кризе занатства, а самим тим и ове гране школства. Узрок томе се може тражити у великој економској кризи која је захватила цео свет. Тадашњи управник школе Димитрије Хаднађев констатује да је број ученика услед економске кризе знатно опао, те да на појединим струкама готово и нема ученика. Ситуација је морала бити прилично тешка јер су на занат, према једном од извештаја, примане и особе старије него што је то законом било дозвољено. После 1933. године школа је преименована у Стручну продужну школу општине, и на њеном челу ће до избијања Другог светског рата бити професор Никола Зорић, који је истовремено био и директор Гимназије.
Током рата школа наставља са радом. Нажалост за овај период имамо веома мало података. Зна се да је управник био Јожеф Такач и да је тада дошло до замене комплетног особља које је радило у њој. После Другог светског рата школа наставља своју делатност под називом Стручна школа за ученике у индустрији и занатству, а 1954. године мења име у Школа ученика у привреди (ШУП). Настава се одвијала у данашњој Основној школи Здравко Гложански у поподневним сатима. У тим првим послератним годинама управник је био учитељ Роман Сладић.
Године 1953. преселила се у данашњу зграду, по многима једну од најлепших у нашем граду. У складу са друштвеним променама, наставила је да мења називе и програме. Најпре Момчило Шарановић (1958), затим Школа за квалификоване раднике „Момчило Шарановић“ (1967), па Центар за позивноусмерено образовање средњег ступња металске струке „Момчило Шарановић“ (1977) и Машинска школа „Момчило Шарановић“ (1990). Пре тридесет година прекрштена је у Техничку школу и тај назив задржала је до данас. Н.К.