27. јануар – лекција из историје за све генерације

На спомен обележју на Тиси који је посвећен жртвама јануарске Велике рације у Бечеју је и ове године одржана комеморација 27. јануара. Пре 79 годне на томе месту је 219 наших суграђана, углавном Срба, Јевреја и Рома, невиних жртава, убијено и бачено под лед. Међу њима било је чак 15 деце.

Као и сваке године протокол одржавања комеморације предвидео је обележавање на две локације: најпре испред спомен плоче на згради ПУ „Лабуд Пејовић“ у улици Милоша Црњанског код некадашње локације на којој је била Синагога и на спомен обележју на Тиси.

На спомен обележју на Тиси су као и сваке године прочитана имена свих пострадалих у рацији а након тога су се окупљеним грађанима обратили заменица председника општине Бечеј, Светлана Вулетић као представница локалне самоуправе, представница бечејског огранка СУБНОР-а, Јелена Чешљевић а молитве и парастос одржали су и представници Јеврејске заједнице, свештеници Српске Православне Цркве и декан Римокатоличке цркве у Бечеју, а песник Драган Савић прочитао је своју песму.

Јануарска рација била је 1942. године спроведена у Жабљу, Темерину, Србобрану, Тителу, Мошорину, Шајкашу, Чуругу, Новом Саду и Бечеју. Близу 4 хиљада тела из Бачке однеле су речне струје Тисе и Дунава, неке чак све до Румуније без места вечног починка иако су незваничне бројке много веће.

У Бечеју рација је почела тог 27. јануара 1942. године у Хотелу Централ одакле су грађани Бечеја одвожени камионима, голи и боси на Тису на -25 степени. Тог дана је 128 мушкараца, 86 жена, од тога 19 старих особа и 15 деце бачено у залеђену реку.

Јелена Чешљевић, представница бечејског СУБНОР-а подсетила је окупљена грађане и на још неке важне чињенице и поуке из историје које је овај догађај оставио за будуће генерације:
„„Рација у којој су тог 27. јануара 1942. године страдали наши суграђани, родољуби била је резултат добро осмишљене и дуго припремане акције окупатора.Био је то и наставак масовних терористичких акција извршених приликом уласка Хортијевих трупа у априлу 1941. године у Југославију. Развој Народно ослободилачког покрета служио је само као формално оправдање за талас терора. Рацији су претходила стрељања чланова СКОЈА-а и партије извршена 11. новембра 1941. године и 20. јануара 1942. године. За спровођење рације изабрани су најкрволочнији људи. Рација је започела 4. јануара у Шајкашу а завршена је 27. јануара овде у Бечеју на овом месту. Овај терор и стрељања је представљао и политику антикомунизма и обрачун са растућим НОП у земљи и овде у Бечеју и околини.“

Светлана Вулетић, заменица председника општине следећим речима одала је пошту страдалима:
„Постоје датуми који нису само ствар сећања нас који живимо у Бечеју већ велика животна лекција за све генерације, овај датум нас учи да не дозволимо да се икада више понови фашистичко безумље. Прошло је 79 година од када су фашистичке хорде марширале кроз наш Бечеј наносећи му тугу која се не лечи јер такав злочин никада не застарева, сведоци смо једне сурове истине која представља болан сегмент у историји народа на овим просторима. До какве трагедије могу довести мржња и нетрпељивост доказ су стравични злочини над хиљадама људи само зато што су припадали другој нацији или верској заједници. Истина је кадкада болна и страшна али ослобађа од било које стеге. Само на истини се граде стварни добросуедски односи и мир међу људима: од историје не можемо сакривати поглед, поверење је суштина оног због чегга смо данас овде заједно … Њиховим сенима ми се данас најдубље клањамо на овом месу на којем као да се још чују њихови јауци и који од незаборава који заслужују сви страдалници. Њихове душе вапе за нашим вечним сећање и ми смо им дужни и због њих и због себе самих јер ко заборави злочин осуђен је да злочин понови да у њму буде жртва или што је још горе да га поново почини. Ами не желимо ниједно ни друго. Јадна од најболнијих страница историје у мултиетничкој Војводини у мултиетничком Бечеју никада нећемо заборавити, а највише због тога што је на нама одговорност да будућим нараштајима приближимо идеју толеранције и мира како се та страшна трагедија никада не би поновила.“


Комеморацији на Тиси претходила је и комеморација испред предшколске установе „Лабуд Пејовић“ на месту где се некада налазила бечејска Синагога. На том месту обележен је Дан жртава холокауста полагањем венаца. Код спомен плоче одата је пошта и положени су венци у сећање на страдале у холокаусту.

Испред ове спомен плоче Светлана Вулетић, заменица председника општине Бечеј је рекла:
„Историјат јеврејске заједнице на подручју Бечеја може се континуирано пратити од последње две деценије 18. века до 1949. године. У доба када је у Бечеју подигнута велелепна Синагога, 1883. године у Бечеју живело преко 600 Јевреја и чинили су интелектуалну елиту бечејског грађанства. Економски и културни развој јеврејске етничке групе на подручју града и среза Стари Бечеј сурово је прекинут избијањем Другог светског рата када су ови простори окупирани од стране фашистичке војске. Јевреји су, као и у другим деловима Европе, сврстани као грађани другог реда, били су затварани, понижавани, малтретирани и на крају убијани. Јеврејска заједница у Бечеју је приликом злогласне рације на жалост нестала скоро у потпуности.Тешко време окупације преживело је само 8 Јевреја од око 280 колико их је било у Бечеју пред сам Други светски рат. Већина преживелих се крајем 40-тих година преселила у Израел, те се њихова општина угасила. Зграда Синагоге је продата, затим и срушена 1962. године. Данас је једини неми сведок јеврејско гробље које још увек одолева зубу времена и ова плоча овде.“

Роберт Ковач, представник Савеза јеврејских општина је на комеморацији о судбини Јевреја на територији наше општине рекао:
„У име јеврејске заједнице морам да се захвалим грађанима Бечеја што су се и ове године сетили некадашњих јевјеских становника овога града. Јуче сам размишљао шта бих требало да кажем овде и некако ми је прво пало на памет да би прави говор била тишина. Јер шта рећи у једном граду у којем Јевреја више нема а толико их је било и то, како смо чули већ, од краја хиљадуседамстотих година су ту живели. Нису само у Бечеју него и околним местима су живели и имали своје заједнице. Из јеврејског угла то су биле јако битне заједнице, ортодоксне асидске заједнице, такорећи нестали су у трену, зато би требало да ћутимо али очекује се од нас да се сећамо. Имамо ту обавезу. Мислио сам да прочитам једну молитву која се изговара на гробљима али они који фале одавде из овог града немају ни гробове, они су страдали у Аушвицу, у сличним страдалиштима нису ни сахрањени, немају гробове. Али онда сам се сетио једне друге ствари у Мојсијевим књигама у Тори више пута добијамо једну обавезу да поступамо од Свевишњег да човек треба да личи на њега да буде свети као што је он. Учењаци у Талмуду кажу, тумаче шта то значи. Бити свети не значи бити изнад живота него бити користан другим људима. У та времена у тим тренуцима да су сви били људи то се не би десило. Онда сам се сетио једне праве ствари а то је да овде више нема синагоге али има јеврејске школе у коју и дан данас деца иду и то је наша заједничка радост.“
Након ове беседе Роберт Ковач изговорио Кадиш, јеврејску молитву за мртве.