7. БЕФЕМОН – post festum
Завршен је и овогодишњи, седми по реду фестивал монодрамe “БЕФЕМОН”. Са нешто мало мање публике на представама него што је то било претходних година али уз максималан напор организатора да одржи стандард квалитета представа у селекцији. Овогодишњи фестивал отворила је наша чувена глумица Неда Арнерић па је на самом почетку пре званичног отварања уприличен и разговор са нјом у Креативном центру Градског позоришта. У разговору са Недом Арнерић коју су заједнички водили Зоран Максимовић из Позоришног музеја Војводине и директор фестивала Здравко Петровић било је речи о њеној богатој каријери коју је започела још као тринаестогодишња девојчица у филмовима Пурише Ђорђевића. О тим својим почецима Неда је говорила кроз присећање на начин на који је она тада схватала глуму и уметност, колико је била свесна својих избора и поступака који су јој усмеравали ток каријере, како је одрастала кроз филмове и улоге које је тумачила. Иако је започела са, за њу, веома захтевним улогама у веома комплексним и авангaрдним остварењима југословенског црног таласа, тачније у ратној триологији Пурише Ђорђевића, она тај период глуме памти по томе да јој ништа није било јасно, да није разумела ни ликове које игра али ни радњу у филму и да су Пуриша али и остали много искуснији глумци, колеге у тим филмовима знали да усмере њен инстинкт и знатижељу да одигра сцену добро али и да све то схвати као игру. Неда је причала и о периоду касније у којем је пребрзо одрастала, дружила се са одраслима, како су се све те обавезе на снимањима одразиле на њено школовање. Морала је у једном тренутку да напусти школу, да полаже испите ванредно. Кроз разговор сетила се и боравка у Паризу и како је почела али се брзо и завршила њена међународна каријере јер је носталгија за Београдом, тада још увек једне тинејџерке, била јача од амбиције и како је љубав победила Холивуд. Следећих пола века ређале су се улоге и животне околности, распала се и једна велика земља у којој је она била “прва дечија филмска звезда”, у међувремену Неда је завршила студије историје уметности на Филозофском факултету у Београду, имала кратку политичку каријеру али и дугогодишњи социјално/политички ангажман, отворила једну од најуспешнијих уметничких галерија у Београду, доживљавала личне успехе и падове. Све то било је део једне животне приче коју је она поделила са бечејском публиком пре отварања фестивала. На самој церемонији отварања фестивала који је посвећен монодрaми говорила је и о томе да је она своју једну једину монодраму, ону животно важну, одиграла као део свог друштвеног ангажмана и да јој је то била прва и последња јер сматра да та позоришна форма није за њу јер је тремарош а и да воли да има партнера на сцени. У питању је била антиратна веома лична прича “Јована од метроа” у режији Ане Суше са којом је међу првима стала на сцену у Сарајеву непосредно после рата. На крају прогласила је 7. БЕФЕМОН отвореним.
Изложба паноа са фотографијама и документима о Јоци Савићу
У горњем фоајеу Градског позоришта на дан отварања самог фестивала отворене је и интересантна изложба под називом „Шекспирова позорница Јоце Савића“. Ову изложбу је ппипремио Позоришни музеј Војводине. Јоса Савић је био новобечејац рођен крајем прве половине 19. века. Био је глумац, редитељ, позоришни педагог и публициста. Глума га је као још веома младог одвела најпре у Беч а затим даље у немачка позоришта, био је омиљен у позорштима у Манхајму, Вајмару, Бечу као глумац, режирао је представе у Минхену. У Минхену је и основао 1899. године Шекспирову позорницу. Био је одличан театролог, едукатор. Јоса Савић је био јединствена и значајна фигура европског и светског театра. Свој живот углавном је посветио немачком театру и култури али је одржавао везе са српском културом и позориштем цео живот. Никада није режирао али ни заиграо на некој сцени у Србији, то му је остала неостварена жеља само му је указана част да постане почасни редитељ Народног позоришта у Београду 1904. године. Умро је у Минхену 1915. године.
Фестивалски дани …
Већ прво вече публика је имала прилику да види једно од најбољих остварења на фестивалу. Представа “Јул” у извођењу Наташе Тапушковић је рађена по тексту релативно младог руског драмског писца, режисера и глумца Ивана Вирипајава која се бави једном од савремених митоманија – фасцинацијом псхилошких профила серијских убица. Веома ефектна замена пола, тј полна амбивалентност је уписана у сам текст (мушки лик убице у представи игра жена али током представе на два видео платна он/она мења различите идентитите). Све то је за данашњу публику иако узнемирујуће по поступку прилично препознатљиво јер има скоро филмску естетику. Наташа Тапушковић је одиграла улогу одлично, сведено без карикирања или претеране драматике па је на известан начин још ефектније подцртала социопатску природу главног лика, без емпатије, његову хладнокрвност, логику лишену емоција према жртвама …
Други дан фестивал донео је две представе прилично различите по форми и садржају. Прва представа тог дана била је условно речено кореодрама Данке Секуловић “Not the right leg” рађена као аутобиографска прича о рехабилитационој терапији након професионалне повреде циркуске акробаткиње. Визуелно веома ефектна представа показала је све физичке могућности глумице и ауторке и истовремено дала једну прилично лаку и оптимистичну слику без речи која је забавила публику без обзира што је то у основи била прича о болу и прилично дугом и тешком опоравку укључујући и часове, дане обележене нестрпљењем и фрустрацијом током рехабилитације, посебно за некога коме је тело основни инструмент изражавања.
У вечерњем термину београдска глумица Јелена Пузић је скоро документаристички обрадила веома потресну причу о рату и ратним страдањима деце у НДХ. Кроз причу Диане Будисављевић, Аустријанке удате у Загребу, која је за време НДХ успела да из концентрационих логора спасе око десет хиљада српских малишана. Она у амбијенту послератног сећања и рефлексије води веома емотивни дјалог/монолог са супругом коме препричава фрагменте и догађаје из тог ратног периода, потресне сусрете са жртвама али и са хладним и незаинтересованим егзекуторима те геноцидне политике ратне Хрватске. Потресна тема је добар део публике довела до суза. Сценографија у овој представи била је посебно добро одабрана, амбијент скоро „комитетски“ безличне канцеларије 40тих полужио је визуелно као добра подлога за документаристички приступ.
Трећег дана одигране су две представе од којих је једна била режијски лауреат а друга лауреат публике. Представа у извођењу загребачке глумице Вање Матујец “Баш ти, баш ту“ је према одлуци жирија била једна од две најбоље представе на овом БЕФЕМОН-у. На изглед лака са приличном дозом хумора ово је била прича о једној усамљеној жени која после развода још увек живи из кутија у новом стану, која сентиментално реконструише сећања на младост, холивудузује и романтизира сопствени живот, улази у ескапистичка маштања. За неке од нас који се суочавамо са усамљеношћу, годинама, Вања је успела да изазове истовремено ударац који погађа мало превише близу али и да подстакне процес хуморне ауторефлексије.
Вечерњи термин тог трећег дана припао је веома младом Душану Матејићу чија је ово била дипломска представе. У питању је стари добро познат текст адаптиране Гогољеве приповетке који ни на БЕФЕМОН-у није одригран први пу) “Дневник једног лудака”. Ова представа била је лауреате публике ове године и судећи по свему млади глумац је побрао све симпатије. Сам текст је веома захвалан јер је препун обрта, хумора, могућности за експресивније глумачко тумачење и он је то добро искористио.
Последњег дана фестивала публика је имала прилика да одгледа још један прилично познат текст и то “Човек са цветом у устима” Луиђија Пирандела у изведби Молнар Золтана. У питању је својеврсно театарско пробијање “четвртог” зида где публика игра партнера, оног другог у комаду у којем се води дијалог између два незнанца у чекаоници железничке станице.
Последња је на фестивалу наступила глумица Марија Ђајић (Босна и Херцеговина) са својом интерпретацијом “Хасанагинице”. Ову условно речено феминистичку верзију познате приче Марија Ђајић је сама и режирала. Иако је текст комбинација три различите верзије Хасанагинице од три различита аутора ово се у континуитету приче није осетило као ни у веома прецизном и логичном развијању лика Хасанагинице. Маријина интерпретација била је својеврсни гушт за публику и због савршене вербалне, језичке изведбе где је она говором, дикцијом и савршеним дијалектом али и сценским покретом успела да у потпуности испуни камерну сцену, да увуче и публику на сцену да и емотивно и физички буде део приче.
Награде …
Публика се одлучила да свој глас да младом Душану Матејићу док је жири равноправно поделио прву награду Наташи Тапушкович и Вањи Матујец.
Жири 7. “Бе:фемона”радио је у саставу:
- Душанка Глид Стојановић, председница жирија
- Ивана Буљан Легати
- Денеш Дебреи
Образложење стручног жирија 7. “Бе:фемона”:
Жири у саставу Душанка Глид Стојановић, Ивана Буљан Легати и Денеш Дебреи једногласно је донео одлуку да на овогодишњем фестивалу две монодраме поделе равноправно награду.
Таква одлука је донесена због тога што оба остварења – монодраме „Јул“ Наташе Тапушковић и „Баш ти баш ту“ Вање Матујец – садрже у себи интимни истраживачки рад који није инициран одсуством других прилика или неприлика у професији коју глума подразумева. Ова два примера само потврђују да је то место самоће коју монодрама подразумева и да доводи до расветљавања јавне усамљености, некада тако нужно, и да уметнички окрепљујуће отвара самом уметнику начас наслућене а гледаоцу неслућене домете сценске спознаје. А то се дешава када су и его и супер его и ид уједињени у симфонији речи, мисли, свести, подсвести, надсвести и несвести.
Иако бавећи се тако различитим темама, ове две глумице ставиле су се под лупу самопосматрања и извођења експеримента над собом: Наташа Тапушковић, ставивши се у улогу мушкарца који, доведен на сам руб егзистенције, ослобађа праву природу човека у свим његовим најнижим и примарним поривима, а Вања улогом неуротизиране и преромантизиране „но нејм“ особе која у „холивудски урушеном“ свету види себе као најнеопходнијег статисту у тих кључних сат времена колико представа траје. И једна и друга имају изврсне и ванредне снаге да у самоћи монодраме остваре колетивни пулс света, дирнувши тиме и публику на 7. “Бе:фемону”.
“Ово је 7. Бефемон, у односу на све ове године , за ових седам године су се десиле велике промене, системске у целом друштву, тако да је и култура стављена на једну мапу која је као неки сада нови континент. На том новом континенту, морају да се створе поптуно нове врсте уметничких израза. Не могу да не приметим да је ова година можда, не у самој селекцији фестивал, слабија, него је напросто мотивација за монодраму у ових годину дана на неки начин ослабила.Институционална позоришта према монодрами имају углавном дистанцу. Бефемон и даље има један афирмативни однос према монодрами од 30 представа које су се кандидовале, директор фестивала Здравко Петровић је одабрао ових седам. Мислим да је у неком естетском смислу испуњен разлог да овај фестивал настави да постоји али системски гледано мотивација на само за овај него за све фестивале у региону мора бити већа. Мислим да није само ствар у новцу, ствар је у једној уметничкој мотивацији која просто би требало да почива у здравијем систему, у здравијем друштву. Не може овако у једној континуираној реконвалесцентној средини да буде здрава мотивација да се догађа добра уметност. Ми не треба сада да мало побољшамо фестивалску сцену ми сада треба да размишљамо шта ће бити за три копља боље свима нама, како да створимо услове услова да нешто променимо заиста системски а не да направимо промену само у оквиру једног врло репрезанативног фестивала који квалитетом представа у неком тренутку може да варира. Београд није епицентер свега, оно шта се тамо догађа је само показатељ стања. Србија и цео простор бивше Југославије али и шире, јер овај фестивал је регионални фестивал, је у истом положају. Мислим да као и нама и у Хрватској или Мађарској колективно свима њима није значајно боље, да им је боље и фестивали би били бољи, имали би више на сцени једну врсту дубље уметничких а суштински релаксиранијих тема. Ове теме које сада имамо су већ давно потрошене. Мислим да форма монодрама није лака форма она тражи један ескапизам у самога себе и у то ко оде или мора или је луд, али хоћу да кажем да је овај фестивал веома важан фестивал и има своје добре референце, на крају крајева учесници на овом фестивалу су показали огромне уметничке вредности од Озрена Грабарића до Иване Буљан која је овогодишња чланица жирија, свих награђених који су на њему у претходним годинама наступили. То су заиста велики уметници.” – рекла је на крају фестивала председница жирија Душанка Глид Стојановић