Светосавље – залог за будућност

Ђацима, као и наставницима, месец јануар је период повратка у школске учионице, али и за свечаност поводом прославе Светог Саве. Обзиром да сам и сам носио барјак просветитељства, одлично ми је познат позив учитеља као особе која је живот посветила едукацији других. Знајући са каквим се изазовима свакодневно сусрећу просветни радници на путу да од ученика направе одговорне и квалитетне људе, наредне реченице сам посветио светосављу, једној идеји, односно снажном култу, који се вековима, све до данас, одржао. Иако је као термин настало тек пре нешто више од седам деценија, оно је свеприсутно у нашој историји још од времена Немањића.У укупној историји српског народа и историји његове културе издваја се личност Саве Немањића, првог српског архиепископа, утемељитеља духовне историје Срба.

Он је предосетио историју народа коју треба остварити и одважио се да је први ствара. Србима је био први верски поглавар, први писац, први државник, законописац, први дипломата, просветитељ, први лекар.

Свети Сава и његова заоставштина нам показују колико су вољом саме историје Срби јој били и миљеници и страдалници. У вековима страдања, све што се у Србији није могло сачувати, сачувано је кроз светосавље. Када говоримо о светосављу, ми причамо о души српског народа.

Светосавље у хришћанској историји јесте прво стављање Цркве у службу једног народа и остварење јединства црквене и политичке власти. То је било могуће тако идеално остварити зато што је та власт била и у једном и у другом облику уређена у једној породици. Светосавље је српску државну мисао учинило вечитом, јер владари су смртни, а свеци су вечити. Зато српски народ није изгубио свест о држави, чак ни онда кад је државу изгубио.

Историја Срба кроз векове, од времена живота првог српског архиепископа Саве Немањића, учи нас да нас је светосавље као народ и сачувало. Дело живог Саве Немањића преточило се у дело бесмртног Светог Саве. Мит о свецу чинио је дело живим. А највеће дело и Саве Немањића и Светог Саве јесте српска држава, у оном што је представљала одређена у праву, у устројству, просвети, привреди, здравству. То дело чувао је свети мит у годинама када је српска држава престала да постоји. Мит је учинио да је Србима њихова држава постала највећа светиња. Оно што се зове православно светосавље постало је суштина историјског опстајања српског народа.

Да би се оспорио српски народ, да би се оспорила српска држава и непрекидна свест о њој, требало би прво оспорити Светог Саву. То је руководило и Синан-пашу да изврши спаљивање свечевих моштију на Врачару 1594. године, при чему Турци нису ни слутили да на тај начин, врше чин сједињавања Светог Саве и српског народа.

Дело Саве Немањића јесте крштеница српског народа, сведочанство о његовом историјском пунолетству, јемство како се подиже дедовина, његова тапија на српску земљу, тестамент којим се наслеђује отаџбина, доказ историје да је заувек изборио своје место на карти Европе и завет да му то место нико не сме и не може одузети.

Величина тог дела обавезује нас да га и зовемо Свети Сава. Његово дело јесте у низу оних дела византијских мудраца, учењака и књижевника, којима се премошћује епоха антике и епоха ренесансе и европској култури омогућује њена непрекидност.

Зато, ако се може говорити о карактеру народа, онда ћемо најмање погрешити ако карактер српског народа назовемо светосављем, јер сигурно можемо пронаћи довољно доказа о томе да је овај народ целокупно своје митско и историјско сећање везао за Светог Саву.

Сам спомен на Светог Саву обавеза је народа да све што је изборио и сачува. Не заборављајући њега и његово дело, ми мислимо на будућност народа и наших поколења. А та помисао завршава се питањем: шта ли је то тако вредно што ми стварамо и шта ћемо за будућност оставити? Сава је први српски потпис и тим именом се потписује читав његов народ.

Славећи Светог Саву, славимо себе, јер је њему историја доделила титулу да буде учитељ свога народа у стремљењу ка највишим вредностима које потврђују један народ. Због тога се и слави као школска слава, а пред нама је задатак да нашу децу учимо хуманости, толеранцији, високим моралним начелима, човечношћу… свему ономе што представља светосавље.

кустос историчар
Немања Карапанџић