Пореска политика: Опорезивање фриленсера

Једна од најконтраверзнијих одлука владе ове године која је изазвала прилично негодовања у јавности и све озбиљније протесте који су резултирали мучним преговорима новосонованог „Удружења радника на интернету“ са владом Србије је одлука о опорезивању фриленсера.

За сада је успостављена пат позиција јер нико не попушта, „радници на интернету“ траже праведније опорезивање и одбијају да плате порез за неколико година уназад, држава сматра да је у питању утаја пореза и да све треба да се наплати.
Додуше ту је држава у бољем положају јер има механизме принуде и примене ако нешто постави као законску норму па је та пат позиција на климавим ногама.

Радити као фриленсер данас није ништа необично, све више људи на свету одлучује се за рад у соптвеном аранжману. Интернет је направио револуцију у запошљавању, омогућио је да се ради без „средстава за рад“, самостално, од куће. Тако је већ годинама и што је невероватно али негде тамо напољу ово се сматра либерализацијом рада, сматра се прогресом. Додуше, оно што је тај прогрес донео има и својих лошијих страна, пре свега појефтињење радне снаге у неким областим и пословима, аутсорсовање послова у „јефтиније земље“ и сл.

Тржиште на интернету је веома сурово, без сигурности и без заштитне „мреже“, веома је лако изгубити посао јер увек има неко ко ће тај посао да уради јефтиније у Пакистану или Индији.

Према нашем закону фриленсери су „људи који нису у радном односу, а приходе остварују послујући на интернету, радећи за, често више, иностраних послодаваца“.

Пореска управа је у октобру 2020. објавила да велики број људи који раде преко интернета за иностране компаније не плаћа порез и позвала их да обавезе самоиницијативно испуне док не почну контроле и кажњавања. Ту спадају програмери, јутјубери, инфлуенсери, људи који преко интернета држе часове језика и многи други.

Новим одлукама Владе Србије тражи да се фриленсерима који раде за иностране послодавце обрачуна порез и за претходних 5 година ако је било достава и плаћања из иностранства преко банковних рачуна. Држава је решила да наплати порез, али како и по којим условима? И даље је нејасно како ће се убудуће опорезивати та примања јер ако се користи стандардна рачуница као за запослена лица онда би порез био негде око 30 посто али ако се буде рачунало као да су у питању незапослена лица онда је порез на зараду скоро 50 посто. Наравно да закон третира исто оне који зарађују 250 евра месечно и 5 хиљада евра.

Но нису сви фриленсери од старта желели да „утаје порез“, занимљиво је да су појединци, према сведочењу чланова Удружења чак покушавали да плате порез али ни у самој Пореској нису знали како то да им наплате током претходних година.

Оно што је додатно нејсано је како то држава замишља да наплати порезе на зараду а да се фриленсерима на основу тога (уколико плате) аутоматски не упише и стаж, да им се не „урачуна“ то да нису за то време могли да користе здравствене услуге.

Најновија вест је да држава после преговора нуди да фриленсери плате тај порез „уназад“ колико раде (до 5 година) у ратама до 10 година и да им се отпишу све камате. Удружење је овај предлог одбило за сада.

„Ми желимо да плаћамо порез, али када буде у разумним оквирима, од 10 до 14 одсто, као што је у околним државама”, каже Погачар, председник овог удружења.

Но у свим овим препуцавањима државе и фриленсера нико не спомиње због чега толико много људи, посебно младих ради изван „система“ на овај начин. Колико је њих имало уопште могућност да нађе неки сталан посао, да ради и плаћа порез у оквиру јавног или приватног сектора у држави? Код нас у држави послови на интернету најчешће нису ствар хипстераја, личне одлуке, потребе за самосталним огранизовањем рада него најчешће продукт очајничке потребе за преживљавањем (бар на почетку).

Читава ова државна кампања поставила је можда прилично криву слику о томе шта је то што ти млади, и не тако више млади, људи раде из својих кућа на интернету, посебно за неку старију генерацију која је пола свог радног века провела на „радничким саветима“. Намерно су у фокус стављени јутјубери, инфлуенсери и сл. па то свакако добро легне на оне чувене урбане легенде које се по чаршији приповедају о нечијем малом који од куће млати паре и одлично живи и ради „нешто преко интернета“.

Свако ко је икада покушао да сам пронађе добар и добро плаћен фриленс посао на интернету суочио се са тим да се за посао у пиџами треба добро помучити, добро информисати и имати јако пуно живаца и времена на располагању. Разабрати шта је то што може да ти обезбеди какву такву плату је фрустрирајућа потрага у непрегледном лавиринту интернетских пирамидалних превара и муљања. Чак и кад добро познајете „језик интернет средине“ (углавном енглески) и ако сте прилично вични и компјутерски писмени и још знате и нешто из условно названо ИТ домена да радите то је неизвесна потрага. Најчешће имате утисак да читав интернет бизнис, платформе, рад са апликацијама је посао за неког ко је млађи од вас и више упућен или је на правом месту и у право време. Неуспех доноси, осим финансијске агоније и суочавање са сопственом немоћи и самоизолацијом. Све што радите је без валоризације у непосредном окружењу од стране „живих“ људи, сарадника, суочавате се са потпуним одсуством социјалне интеракције, недостатком осећања припадности неком заједничком подухвату, недостатком „сигурносне мреже“ у случају пада.

У тренутку када је читава наша државна економија базирана на политичко/економском систему привилегија и корупције извлачење тепиха испод ногу оних који су желели да све то избегну и самостално себи обезбеде егзистенцију је благо речено неправедно па је тешко очекивати од њих да размишљају како да обезбеде одржавање тог система.