Због чега је Видовдан важан за Бечеј

Видовдан, национални празник свих Срба, везује се за тежњу нашег народа, још од пропасти средњевековне српске државе, а посебно од XIX века, да поново издејствује своју независност. Косовски или видовдански завет који, уз светосавље, представља главну духовну вертикалу српског народа, јесте симбол страдања за веру и правду, борбе и жртве за идеале, симбол опредељења за духовне, хришћанске вредности. Косово, као централни догађај српске историје, уткано је у књижевност, народну поезију, инспирација је и чест мотив у опусу бројних истакнутих уметника, а светиње на Косову и Метохији нису само симбол трајања и опредмећење самих корена, већ и показатељ вишевековне привржености српског народа тим коренима. Нећемо погрешити ако кажемо да је Косовски завет и празник Видовдан, дубоко укорењен у колективној свести Срба. У складу са тим, важно је истаћи да је овај празник изузено битан и за историју нашег града.

Наиме, након Велике сеобе под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића, у крајеве изнад Саве и Дунава, Срби су захтевали да добију засебну територију на којој би живели као народ чији је правни положај регулисан на основу царских привилегија издатих од цара Леополда. Оснивањем Потиско-Поморишке војне границе (1702) захтеви српског народа су делимично испуњени. Када је граница на притисак угарских феудалаца у доба царице Марије-Терезије дефинитивно развојачена новембра 1750. године, поставило се питање шта даље чинити да се смири незадовољство Срба, који су у то време представљали елитни део аустријске армије.

Потиски крунски привилеговани округ у суштини је представљао облик локалне аутономије српског народа. Са седиштем у Бечеју био је специфичан облик регионалне самоуправе у државно-политичком систему феудалне царевине Хабзбурга. Привилегија дата Србима у Потисју 28. јуна 1751. године у двадесет тачака, обнародовала је стварање Округа у чији састав су ушла следећа места бивше Потиске војне крајине: Стари Бечеј, Бачко Петрово Село, Мол, Ада, Сента, Стара Кањижа, Бачко Градиште, Сентомаш (Србобран), Турија, Мартонош, Чуруг, Госпођинци, Стари и Нови Ковиљ. Последња четири места су 1769. године прикључена Шајкашком батаљону, тако да од тог времена Потиски дистрикт чини десет општина. Бечеј као центар округа стиче статус града истог датума када је проглашена прва привилегија царице Марије Терезије. Бивши Шанац Бечеј тиме добија и право држања вашара. Смештен у срцу бачке равнице поред реке, Стари Бечеј убрзо постаје политички, економски, трговачки и културни центар, израставши у највеће и најзначајније градско насеље Потисја. Знаменита привилегија од 28. јуна 1751. године поставила је темеље будућег развоја града. Њом су прецизно изложана права, повластице, слободе и обавезе становништва округа.

Стварањем Потиског дистрикта са посебним статусом спречено је инкорпонирање Потисја у састав угарских жупанија. Округ је имао самоуправу и био подређен Комори у Бечу. Тако је испуњен основни захтев Срба крајишника да и даље остану слободни људи и не постану кметови угарских феудалаца. По судбину Срба најважнија је прва тачка привилегије која гласи да округ никада неће бити продан приватном властелину, већ да ће вечито остати крунско добро. Другом тачком се српском становништву даје право да и даље обрађује земљиште које је користило за подмиривање својих потреба, а даје му се и право риболова на Тиси и језерима. Изузетно битна је била трећа тачка привилегије која је гласила да се без одобрења општине ниједан странац не може населити на њеном подручју или узети земљу у закуп. Четвртом тачком се становништву Дистрикта дозвољава да сваке године бира свог кнеза између тројице виђених Срба. Петом тачком се установљује врховна власт Округа – господски стол, који чине дванаест сенатора и капетан дистрикта. Поменути сенатори водили су благајну и економију дистрикта, док је један од њих био задужен и за надзор над крчмама на подручју Потиског округа. Шестом тачком сенаторима се даје право да воде грађанске парнице између становника округа. Сенатори имају право да осуде и казне злочинце на свом подручју. Такође, то је значило да жупанијске власти нису имале право да на подручју Потиског округа директно суде, већ су под председништвом коморског администратора или жупанијског фискала, судили сенатори. Седмом тачком се наглашава потреба подизања тамнице у Бечеју, која ће бити подигнута о трошку округа. Дистрикт је био дужан да ангажује једног нотара и чуваре затвора и да им издаје плату. Осма тачка говори о дужности сенатора да праведно разрезују порез на становништво од точарине и других прихода и да рукују целокупним економатом Потиског округа. Деветом тачком се уређују обавезе окружног господског стола према сирочићима. Сваком сирочету се морао поставити тутор, који је морао сваке године положити рачуне о вођењу имања. Иста тачка прописује да ако неки Србин умре без деце или блиског рода, његово имање треба да припадне месној цркви. Десетом тачком Потиском привилегованом округу се преко угарске дворске канцеларије додељује службени печат. Једанаестом тачком уређује се превоз преко Тисе код Бечеја и Кањиже под надзором жупанијског повереника. Дванаестом тачком се Потиском округу дозвољава да има своју меру за земљу и да порез прикупљају властелини и предају га жупанији. Тако је уведена посебна мера за земљу – дистриктски ланац, површина земље од 2200 квадратних хвати Овим економским мерама царица Марија Терезија настојала је да се увећају ораничне површине у Потисју. Тринаестом тачком прописује се шта су становници округа дужни давати властелинству и колику количину. Док су у Угарској кметови морали цркви давати десетак а девети део рода властелину, становници Потиског округа су били дужни да дају осмину и то само од жита, ражи, јечма, проса и грожђа, док нису били дужни да дају намет од кукуруза, сирка, лана, кудеље и осталих култура. Четрнаестом тачком привилегије Срби се ослобађају кулука. Петнаестом тачком одређују се приходи од превоза преко Тисе и пашарине који ће се плаћати за страну стоку на подручју округа. Шеснаестом тачком дозвољава се преко целе године точење вина, ракије и пива. Седамнаеста тачка привилегије изузетно је битна за српску Цркву на територији Потиског дистрикта. Њоме се зајамчује слобода вере и празновање верских празника по јулијанском календару. Свештеници са њиховим земљама проглашују се за неповредиве и њихове повластице остају вечито на снази. Осамнаестом тачком Бечеј, Сента и Кањижа се проглашују за трговишта са правом одржавања годишњих вашара и недељних пијаца. Деветнаестом тачком се уводи порез на земљу. У замену за сва подарена права свака општина у округу плаћаће порез на земљу. Двадесетом, последњом тачком, Марија Терезија утврђује обавезу становника Дистрикта да се у случају рата са Турцима добровољно дигну на оружје. У време трајања ратних сукоба биће ослобођени свих пореза и других дажбина.

Вест о проглашењу Потиског привилегованог округа брзо је обишла Бачку и Банат. Као последица тога се од 1751. године до 70-их година XVIII века у дистрикт сливају масе Срба из ближих и даљих места, које су староседеоци радо примали. Већина придошлица у Бечеј потицала је из Дорослова, Куцуре, Стапара и Сентомаша (Србобрана). Придошлице у Бечеј су нова презимена добиле по називима места из којих су дошли. Срби који су стигли из Дорослова постају Дорословачки, из Куцуре се презивају Куцурски, из Стапара постају Стапарски, из Сентомаша Сентомашки, из Мола Мохолац. Поједине старе граничарске породице су презимена добиле и по чину који је њихов предак имао у аустријској војсци. Тако су настала презимена Барјактаров, Хаднађев и Стражмештеров. Потомци ових и данас живе у Бечеју.