Време јe за озбиљан разговор (2): Врућ ветар, вреле мисли

“Ah, Еarth, you old extinguisher.” Samuel Beckett

Ментално здравље је осећај задовољства везан за то ко смо и чиме се бавимоˮ једна је од раширених дефиниција али прва асоцијација свакако код сваког од нас је потпуно супротна, директна асоцијација на менталне болести као што су депресија, анксиозност и болести зависности, па у контекту тога и тежња да се интервенише, пронађе начин за решавање тих стања.
Душевно здравље за већину од нас није дата константа и тога треба бити свестан, тачније било би добро да свако од нас своје ментално здравље посматра као скалу на којој се током целог живота померамо горе-доле. Али оно како га ми разумемо није једини критеријум који утиче на то како ћемо се опходити према било каквим знацима поремећаја или болести. Заједница у којој живимо веома је важан фактор. Од ње очекујемо потпору у кризним стањима али такође од ње често и кријемо слабости, па и много драстичнија стања и поремећаје. Већина људи чезне за везом с другима али веома често те везе су климаве, условљавајуће. Чак и у гомили, у породици, окружени пријатељим и блиским људима када се суочавамо са слабостима душевног карактера најчешће преовладава осећај усамљености, осећај могуће стигматизације од стране оних који би требало да буду савезници. Усамљеност је озбиља проблем нашег времена, посебно када смо константно изложени стресу који свакако може бити тригер да се поменута скала и код потпуно здравих особа примакне тачки пуцања. Код особа које су већ лабилне, осетљиве, имају објективних и субјективних проблема са суочавањем са реалношћу или су већ под неким третманом и дијагнозом потребно је да будемо свесни шта све може да буде фактор наглог погоршања.

У следећих неколико текстова покушаћемо да идентификујемо, укажемо на поједине “спољне” факторе, из заједнице, окружења, друштвено/социјалне сфере живота у заједници који могу да буду веома отежавајуће околности за особе које су осетљиве, на граници која подразумева потребну интервенцију стручних лица или су већ под неким третманом када је ментално здравље у питању.

Прва тема наметнула се некако сама, јер она најчешћа која је преовладавала ових претходних годину, две јесте још увек актелна (наравно мислимо на пандемију, самоизолацију, локдаун трауме, страх од болести која није нимало наивна) али су о томе написане хиљаде страница на интернету. Оставићемо пандемију, бар ових неколико недеља када су бројке се смањиле драстично и када је релаксација мера почела да нас враћа у “нормалу”, накратко пострани, некако ми све говори да ће то у неко скорије време бити поново тема број један.

Оно што нам у тој новој “нормали” следи је, судећи по првим топлотним таласима,”дуго топло лето”. Врућина је већ одавно научницима познати тригер за погоршање менталног стања код оболелих или граничних случајева али код особа чије је душевно стање поремећено другим факторима ризика. Чак и они који иначе немају психичке проблеме могу постати раздражљиви, незаинтересовани, демотивисани, а дешава се и да слабо спавају и буде се уморни, без довољно енергије за суочавање с изазовима које намеће нови дан. Када су болесне особе у питању, људи који већ имају дијагнозу психијатријског обољења, током летњих месеци они су веома угрожене и потребно је да породице и непосредно окружење оболелих, без обзира на толико колико су ефикасне преписане терапије пацијената, обрате пажњу на било какве промене у понашању.

Код болесника који имају такозвану психозу шизофреног круга, а реч је о људима опседнутим идејама које нису утемељене у реалности и који су често уверени да их неко прати, угрожава или да имају „нарочити значај” у научним и уметничким круговима, муче их халуцинације, екстремно су напети и уплашени, не спавају, изолују се, повлаче у себе… висока спољна температура због специфичног утицаја на цео организам, а нарочито као узрок дехидратације, погоршава психичке тегобе пацијената. Већина од њих узима и лекове који спречавају природну терморегулацију па је осећај несносне врућине још гори а пацијенти су самим тиме још раздражљивији. Када је онај први иницијални знак појаве болести у питању, велики број људи предиспонираних за ову врсту поремећаја управо у ово доба године доживи прву епизоду болести која је често еруптивна и драматична.

У овом периоду године највећи пораст броја интервенција бележи се у категорији поремећаја расположења, претежно биполарног афективног поремећаја. У актуелним временским условима неретко се догађа да ти њихови поремећаји ескалирају на јавном месту у виду чудног или насилничког понашања.

Када температура пређе тридесети подељак, ове особе постају раздражљивије и импулсивније, па њихове реакције често нису у складу са реалном ситуацијом. Психијатријски лекови често обарају крвни притисак, због чега су чешћи колапси на високим температурама. Осим тога, често долази до дехидратације, која узрокује промене у вредностима крвног притиска и поремећаје електролитне равнотеже, што обавезно погоршава хронично душевно обољење.

Важно је разумети да мозак психијатријских пацијената реагује иритативно због поремећаја метаболичких процеса у ћелијама. Будући да чак и релативно здраве особе са добрим адаптивним системом на тропске врелине могу да реагују нерасположењем и благом депресијом, разумљиво је због чега је психијатријским пацијентима непријатније у „загрљају” врућег ветра. Осим тога, високе температуре чешће узрокују несанице, а бесане ноћи могу да провоцирају страхове, паничне нападе, раздражљивост и депресивност.

У законицима приморских градова средњег века остало је забележено да се ветар југо или шилок, како су га у неким крајевима називали, узима као олакшавајућа околност у случајевима почињеног убиства. Иако су топла ваздушна струјања одавно истерана из савремених кривичних закона, немачки криминолози својевремено су издали обимну студију под називом „Фен и криминалитет”, која објашњава утицај врућег ветра на вреле мисли. И искусни судски вештаци, потковани знањем из психо-метеорологије, труде се да објасне фатални утицај ваздушних струјања на смањену урачунљивост оптужених, с обзиром на то да нервно лабилне особе могу веома да бурно реагују и да тешко контролишу своје поступке и агресивност када температура у хладу пређе 30 степени.
Клима планете земље се мења, а разне њене делове захватају све врелији топлотни таласи. Сви знамо да од екстремне врућине постајемо нервозни, склонији нападима нервозе или чак апатије. Такође, може доћи до депресије кроз депресивне реакције јер боравимо у затвореним просторијама, не крећемо се и не излажемо сунцу. У оквиру тога јавља се неки вид потиштености и нерасположења, код лабилнијих особа и суицидне склоности. Он додаје да високе температуре утичу на несаницу, смањену вољу, заморљивост, исцрпљеност, те мотивацију у смислу да нам теже падају обавезе на послу и да нам треба више енергије да се покренемо.