Vreme je za ozbiljan razgovor (2): Vruć vetar, vrele misli

“Ah, Earth, you old extinguisher.” Samuel Beckett

Mentalno zdravlje je osećaj zadovoljstva vezan za to ko smo i čime se bavimoˮ jedna je od raširenih definicija ali prva asocijacija svakako kod svakog od nas je potpuno suprotna, direktna asocijacija na mentalne bolesti kao što su depresija, anksioznost i bolesti zavisnosti, pa u kontektu toga i težnja da se interveniše, pronađe način za rešavanje tih stanja.
Duševno zdravlje za većinu od nas nije data konstanta i toga treba biti svestan, tačnije bilo bi dobro da svako od nas svoje mentalno zdravlje posmatra kao skalu na kojoj se tokom celog života pomeramo gore-dole. Ali ono kako ga mi razumemo nije jedini kriterijum koji utiče na to kako ćemo se ophoditi prema bilo kakvim znacima poremećaja ili bolesti. Zajednica u kojoj živimo veoma je važan faktor. Od nje očekujemo potporu u kriznim stanjima ali takođe od nje često i krijemo slabosti, pa i mnogo drastičnija stanja i poremećaje. Većina ljudi čezne za vezom s drugima ali veoma često te veze su klimave, uslovljavajuće. Čak i u gomili, u porodici, okruženi prijateljim i bliskim ljudima kada se suočavamo sa slabostima duševnog karaktera najčešće preovladava osećaj usamljenosti, osećaj moguće stigmatizacije od strane onih koji bi trebalo da budu saveznici. Usamljenost je ozbilja problem našeg vremena, posebno kada smo konstantno izloženi stresu koji svakako može biti triger da se pomenuta skala i kod potpuno zdravih osoba primakne tački pucanja. Kod osoba koje su već labilne, osetljive, imaju objektivnih i subjektivnih problema sa suočavanjem sa realnošću ili su već pod nekim tretmanom i dijagnozom potrebno je da budemo svesni šta sve može da bude faktor naglog pogoršanja.

U sledećih nekoliko tekstova pokušaćemo da identifikujemo, ukažemo na pojedine “spoljne” faktore, iz zajednice, okruženja, društveno/socijalne sfere života u zajednici koji mogu da budu veoma otežavajuće okolnosti za osobe koje su osetljive, na granici koja podrazumeva potrebnu intervenciju stručnih lica ili su već pod nekim tretmanom kada je mentalno zdravlje u pitanju.

Prva tema nametnula se nekako sama, jer ona najčešća koja je preovladavala ovih prethodnih godinu, dve jeste još uvek aktelna (naravno mislimo na pandemiju, samoizolaciju, lokdaun traume, strah od bolesti koja nije nimalo naivna) ali su o tome napisane hiljade stranica na internetu. Ostavićemo pandemiju, bar ovih nekoliko nedelja kada su brojke se smanjile drastično i kada je relaksacija mera počela da nas vraća u “normalu”, nakratko postrani, nekako mi sve govori da će to u neko skorije vreme biti ponovo tema broj jedan.

Ono što nam u toj novoj “normali” sledi je, sudeći po prvim toplotnim talasima,”dugo toplo leto”. Vrućina je već odavno naučnicima poznati triger za pogoršanje mentalnog stanja kod obolelih ili graničnih slučajeva ali kod osoba čije je duševno stanje poremećeno drugim faktorima rizika. Čak i oni koji inače nemaju psihičke probleme mogu postati razdražljivi, nezainteresovani, demotivisani, a dešava se i da slabo spavaju i bude se umorni, bez dovoljno energije za suočavanje s izazovima koje nameće novi dan. Kada su bolesne osobe u pitanju, ljudi koji već imaju dijagnozu psihijatrijskog oboljenja, tokom letnjih meseci oni su veoma ugrožene i potrebno je da porodice i neposredno okruženje obolelih, bez obzira na toliko koliko su efikasne prepisane terapije pacijenata, obrate pažnju na bilo kakve promene u ponašanju.

Kod bolesnika koji imaju takozvanu psihozu šizofrenog kruga, a reč je o ljudima opsednutim idejama koje nisu utemeljene u realnosti i koji su često uvereni da ih neko prati, ugrožava ili da imaju „naročiti značaj” u naučnim i umetničkim krugovima, muče ih halucinacije, ekstremno su napeti i uplašeni, ne spavaju, izoluju se, povlače u sebe… visoka spoljna temperatura zbog specifičnog uticaja na ceo organizam, a naročito kao uzrok dehidratacije, pogoršava psihičke tegobe pacijenata. Većina od njih uzima i lekove koji sprečavaju prirodnu termoregulaciju pa je osećaj nesnosne vrućine još gori a pacijenti su samim time još razdražljiviji. Kada je onaj prvi inicijalni znak pojave bolesti u pitanju, veliki broj ljudi predisponiranih za ovu vrstu poremećaja upravo u ovo doba godine doživi prvu epizodu bolesti koja je često eruptivna i dramatična.

U ovom periodu godine najveći porast broja intervencija beleži se u kategoriji poremećaja raspoloženja, pretežno bipolarnog afektivnog poremećaja. U aktuelnim vremenskim uslovima neretko se događa da ti njihovi poremećaji eskaliraju na javnom mestu u vidu čudnog ili nasilničkog ponašanja.

Kada temperatura pređe trideseti podeljak, ove osobe postaju razdražljivije i impulsivnije, pa njihove reakcije često nisu u skladu sa realnom situacijom. Psihijatrijski lekovi često obaraju krvni pritisak, zbog čega su češći kolapsi na visokim temperaturama. Osim toga, često dolazi do dehidratacije, koja uzrokuje promene u vrednostima krvnog pritiska i poremećaje elektrolitne ravnoteže, što obavezno pogoršava hronično duševno oboljenje.

Važno je razumeti da mozak psihijatrijskih pacijenata reaguje iritativno zbog poremećaja metaboličkih procesa u ćelijama. Budući da čak i relativno zdrave osobe sa dobrim adaptivnim sistemom na tropske vreline mogu da reaguju neraspoloženjem i blagom depresijom, razumljivo je zbog čega je psihijatrijskim pacijentima neprijatnije u „zagrljaju” vrućeg vetra. Osim toga, visoke temperature češće uzrokuju nesanice, a besane noći mogu da provociraju strahove, panične napade, razdražljivost i depresivnost.

U zakonicima primorskih gradova srednjeg veka ostalo je zabeleženo da se vetar jugo ili šilok, kako su ga u nekim krajevima nazivali, uzima kao olakšavajuća okolnost u slučajevima počinjenog ubistva. Iako su topla vazdušna strujanja odavno isterana iz savremenih krivičnih zakona, nemački kriminolozi svojevremeno su izdali obimnu studiju pod nazivom „Fen i kriminalitet”, koja objašnjava uticaj vrućeg vetra na vrele misli. I iskusni sudski veštaci, potkovani znanjem iz psiho-meteorologije, trude se da objasne fatalni uticaj vazdušnih strujanja na smanjenu uračunljivost optuženih, s obzirom na to da nervno labilne osobe mogu veoma da burno reaguju i da teško kontrolišu svoje postupke i agresivnost kada temperatura u hladu pređe 30 stepeni.
Klima planete zemlje se menja, a razne njene delove zahvataju sve vreliji toplotni talasi. Svi znamo da od ekstremne vrućine postajemo nervozni, skloniji napadima nervoze ili čak apatije. Takođe, može doći do depresije kroz depresivne reakcije jer boravimo u zatvorenim prostorijama, ne krećemo se i ne izlažemo suncu. U okviru toga javlja se neki vid potištenosti i neraspoloženja, kod labilnijih osoba i suicidne sklonosti. On dodaje da visoke temperature utiču na nesanicu, smanjenu volju, zamorljivost, iscrpljenost, te motivaciju u smislu da nam teže padaju obaveze na poslu i da nam treba više energije da se pokrenemo.