Четврти „Гастро фест”: Недељни заједнички ручак

Како смо у претходном броју најавили у недељу 26. септембра у Горанском парку одржан је четврти по реду „Гастро фестˮ (у прошлом броју навели смо да је пети по реду, грешка аутора текста). Без обзира на бројку испред важније је да са сваком годином овај фестивал свакако напредује, наравно, ако изузмемо прошлу годину коју је појела корона када, нажалост, није било могуће одржати фестивал у још једном од многобројних таласа епидемије.

Ове године је Горански парк био препун посетилаца и ако је судећи према овом догађају Бечејце је најлакше из куће извући на храну. Такође ово је новинарима јединствена прилика да када пишемо о овом парку то није због разбијених светиљки и демолирања, прилика да опишемо једну потпуно другачију слику Бечеја.

Оно што свакако карактерише овај фестивал, и чини га веома успешним је атмосфера како природног окружења у парку тако и јединствене спонтаности и фамилијарности за коју су свакако заслужни организатори Друштво интелектуалаца браћа Тан.
Оно што је још очигледније је и да иза те привидне лакоће постојања, спонтаности, непретенциозности и опуштености стоји прилично велик посао организације. Логистика самог фестивала је била беспрекорна, приметно је било да се доста размишљало о томе на који начин најбоље може да се организује простор у оквиру концептуалног „круга фестивалаˮ тако да омогући посетиоцима удобност и олакша фреквенцију али и да их „натераˮ да се што дуже се задрже. Иза понуде фестивала стоји такође сигурно обиман посао преговарања и одабира излагача јер је већ на први поглед веома јасан концепт избора а добро је одрађена и логистика за сваког излагача. Како су организатори навели, концепт, тема фестивала је „недељни ручакˮ а Бечејци су бар ове недеље имали прилику да се одрекну супе код куће у подне и да заједнички ручају али и да сретну пријатеље које можда годинама нису видели.

Један од највећих и најбитнијих успеха овог фестивала је пре свега тај спонтани социјални скоро експеримант у бечејском друштвеном животу а то је осећај припадности једној заједници, како оној географској тако и заједници која очигледно има веома изражене гурманске потребе јер храна је била одлична. Већина наших суграђана су углавном након проналска „базеˮ негде под шатром или у лаунџ варијанти на балама сламе одлазили у „ловˮ по штандовима и скоро по правилу враћали се са храном, слаткишима или пићем, тако бар неколико кругова и тек на крају пред полазак кући је следила куповина за понети. Организатори су цео овај догађај замислили као породични фестивал, организовали су забаву за децу, луткарске предстве, радионице, музику. Музички програм током дана, углавном сачињен од локалних бендова и оркестара (Бечејски градски оркестар, бејби бенд из Бубамара музичког студија, женски бенд „Les Fillesˮ, такође из овог студија, екипа из Fokos zenekar и др.) није био наметљив, више као допуна атмосфере јер је у фокусу дневних догађања била храна и дружење. Ипак за вече је био организован концерт суботичке групе Perpetuum Mobile, познатог cover бенда и журка која је потрајала до касније у ноћ.

Преко тридесет излагача ове године било је на фестивалу и оно што је свакако за похвалу је да се читава фешта без обзира на веома шарен избор хране, пића и рукотворина није претворила у вашар са гомилом џиџабиџарница и стандардних шатри. Квалитет робе и хране био је пресудан за одабир излагача и када је у питању сцена мануфактура које производе домаће локално произведене артикле очигледно је да у тој грани привреде постоји велики потенцијал и у нашој општини и у окружењу. Судећи по свему и укус потрошача, када је храна у питању, полако почиње да излази из корпи по супермаркетима и враћа се у мале радње и на локалне производе, тренд који је већ одавно усвојен свуда у свету. Овакви фестивали и у другим градовима су све чешће организовани а тај циљ промоције локалних производа био је основни мотив и оснивања овог фестивала од стране организатора пре неколико година, наравно са специјалним фокусом на војвођанску и локалну кулинарску традицију. Војвођани, па и Бечејци су foody нација која ће увек пронаћи начин да направи добар „фјужнˮ између традиционалног (све врсте паприкаша и роштиља) и модерног (америчких палачинки, егзотичних зачина, чуроса или хумуса) а „Гастро фестˮ и други фестивали овог типа су одличан пример како све то може добро да функционише а да се паралелно подигну капацитети локалне привреде и производње хране и готових производа и да Војводина не мора да буде само „житницаˮ која производи само сировине за индустријску прераду. Војвођанска кулинарска традиција са утицајима свих кухиња народа који живе овде свакако заслужује много више.

На овогодишњем „Гастро фестуˮ добар део излагача нису били из Бечеја јер је очигледна и намера организатора Друштва интелектуалаца браће Тан била да понуда на фестивалу буде што квалитетнија али и да на неки начин потакне Бечејце и локалне произвођаче хране да уђу у утакмицу са онима који су већ успели да „брендирајуˮ своје производе, да их успешно пласирају на тржиште, па је тако било излагача из Суботице, Темерина, Куцуре. Старе Моравице, Новог Сада и других градова и села у Војводини. Посетиоци су на овој манифестацији могли да купе разне производе али пре свега су се најчешће окупљали око „ватреˮ, око казана са куваном храном и роштиљима. И поједини бечејски ресторани су имали своје штандове на „Гастро фестуˮ, додуше није их било много и заиста је нејасно зашто нису искористили ову прилику да промовишу ресторан и храну коју спремају, али можда неки следећи пут или догодине.

Посетиоци али и поједини излагачи су најчешће коментарисали да оваквих манифестација треба да буде више и чешће, можда неколико пута током летњих месеци јер, судећи по свему, Бечејцима се допада идеја да бар једну недељу остану без супе и замене рутину неким новим укусима али и старим заборављеним бакиним крофнама или палачинкама са домаћим пекмезом или оним америчким са домаћом нутелом или крафт намазима од лешника са појединих штандова.

Питање је и зашто само током летњих месеци. Није лоша идеја да се и негде око зимских празника организује сличан фестивал јер верујемо да би и кад захлади поново успео да окупи Бечејце око заједничког казана са топлим јелима, наравно на истом месту у Горанском парку. Очекивати да то буде још идиличније, под снегом, било би превише романтично јер смо те климатске услове одавно изгубили али не треба заборавити да овде зимски празници трају скоро месец дана па можда није лоша идеја да се зимски новогодишњи фестивали пребаце из центра у Горански парк … вредело би размислити. У сваком случају до следеће године на петом фестивалу хране и пића, ако не раније!