Представа „Породичне приче” одушевила публику

Премијера нове представе ансамбла Вечерње сцене Градског позоришта Бечеј под називом „Породичне причеˮ одржана је пред препуном салом у петак 8. октобра на Дан ослобођења града. Случајно или не, та чињеница може да се протумачи и као добар подстицај да након одгледане представе себи поставимо питања колико смо заиста слободни да данас овде живимо у складу са својим виђењем живота, по сопственим принципима у складу са својом природом у друштвеним околностима који нас окружују.

Ауторка текста Биљана Србљановић је ову драму написала пре скоро 25 година у неком другом (али не и битно другачијем) историјском контексту. Та 1997. година је, ако ме памћење добро служи, била вероватно једна од најдепресивнијих година, непосредно после краха вишемесечних демонстрација, када су коначно сви који су желели да се изборе за неку значајнију промену у друштву упали у очај и осећај безнађа. Две и по деценије, и још неколико таквих циклуса касније, ово опет звучи и превише актуелно и препознатљиво. Судећи по свему ми се већ деценијама налазимо у цикличном кругу нашег локализованог пакла на том магичном каруселу за оптимисте, повлашћене и „снађенеˮ или у деструктивном вртлогу за оне који то нису.

„Породичне причеˮ је текст састављен од седам прича, сурових, трагичних, комичних, наизглед баналних и приземних и метафоричних. Свака прича понаособ је свакодневна, могућа и лична толико да прави инстант везу са публиком, но та веза је емотивно, уз све комичне елементе, прилично узнемириујућа.

Поред текста комплетан кастинг, као и поједина редитељска решења, сценографија, костими све је веома ефектно укомпоновано, одлично осмишљено. И да, одмах на почетку да напишем, да је према лаичком мишљењу ауторке овог текста ово сигурно и без двојбе најбоља представа коју је овај ансамбл до сада урадио.

У представи играју млади глумци Гордана Адамов, Симонида Мандић, Александар Милковић и Срђан Томић. Режисер је Игор Павловић.

Породичне приче се одвијају на ефектно осмишљеној и изведеној сценографији која је посебно израђена за потребе представе и која представља неки амалгам сломљене дечије љуљашке и бункера што је и директно у складу са инфантилношћу и агресивним испадима током „дечијих игара“ који се одвијају на сцени. Опонашање стварности кроз „играње куће“ и пресликавање своје личне породичне динамике коју клинци доживљавају у правој породици могуће је истовремено читати на неком трећем нивоу као контекст у којем се одвијају наши животи припадника једног крајње инфантилног народа који већ вековима живи фетишизирајући лажне ауторитете и митске приче о сопственој изузетости и несхваћености. Овде се у суштини одрасли играју деце која се „играју куће“ и то је у представи веома ефектно постигнуто одабиром младих бечејских глумаца који су генерацијски негде између и који су бечејској публици довољно препознатљиви да могу да их још увек сместе на неко дечије игралиште ту негде у близини или на сцену Мајских игара пре деценију, две али су објективно генерацијски сад већ одрасли довољно да могу да их замисле и као родитеље.
Свих седам прича повезане су сценаристички и нема претерано јасне границе где почињу или престају појединачне. Заједнички су су актери а њихове личне карактеристике, њихова права природа увек на крају сваке приче избије на површину. Свака прича се завршава неким драстичним чином који више није део „игреˮ. Свака прича, једна за другом, увлачи и ангажује полако и гледаоце да коначно склопе сопствену слику о сваком од ликова на сцени али и да истовремено она налази пролаз код гледалаца у онолично, у дефинисање или редефинисање сопствених ставова и моралних дилема. Током трајања представе то је најчешће прво само емотивна реакција јер аналитичнији приступ свему томе уследиће касније, после представе, када се нађемо сами са собом. Тада следи и интерпретација колико је то све што су сценариста, редитељ или глумци на сцени нама рекли део и наших животних фрустрација, грешака или кукавичлука или наше суровости и агресије у социјалном животу.

У разговору са Симонидом Мандић, глумицом која у представи игра Надежду и чија је улога веома специфична у односу на остале јер је углавном базирана на покрету и скоро у потпуности невербална, сазнали смо и које је њено виђење овог текста, ове представе, као и садашњег друштвеног контекста у којем је она постављена на бечејску сцену:
„Било је ових месеци веома тешко стварати било шта у оваквој ситуацији поготово нешто што изискује окупљање већег броја људи. Ми смо почели са процесом рада на представи у априлу а онда смо имали дуже паузе читав јули, август. Процес је био тежак али и веома леп и емотиван, за мене поготово јер сам се вратила у своје позориште да радим са својим људима са којима сам и почела да се бавим овим послом. Представа „Породичне приче“ написана је 1997. године. Написала је Биљана Србљановић и она говори о том времену у којем је настала. С обзиром да се није много тога променило данас мислим да је овај текст и даље веома актуелан и ја сам јако срећна и поносна што смо били довољно храбри да радимо овакав комад у овом времену. Сматрам да свако може да се пронађе у њему јер очигледно је да као и онда, пре две деценије, породица више није функционална, држава такође, тако да мислим да смо пренели врло снажну поруку публици. Надам се да ће публика наставити да размишља о томе шта смо им рекли вечерас. Мени лично ова улога била је јако добро искуство, јер бити свеприсутан на сцени а да притом немаш скоро уопште текста није лако. Била је то чиста емоција која се током представе таложила док на крају није све кулминирало. Током читаве представе то је било нешто што сам ја сама морала унутар себе да доживљавам и радила сам на томе. Било је ово једно дивно искуство и биће ми значајно и за све следеће представе. Мислим да сам у овој представи схватила што је то што још увек недостаје мом глумачком бићу и на чему треба још да радим али сам схватила и које су моје предности, могућности и врлине.“ рекла нам је Симонида.

Представу „Породичне приче“ бечејска публика ће поново моћи да види већ овог викенда (16. октобра) а онда следе гостовања, најпре у СНП у Новом Саду па даље. Затим ће уследиити и фестивали, такмичења на којим им већ сада можемо предвидети успех и добре пласмане.