Својом главом: Како ветар дува

Иако се недоследност у мишљењу обично узима за фалинку, за негативну особину личности, „променити плочу“ је каткад итекако пожељно. Као што је будаласто свако мало, како ветар дуне, мењати убеђења, такође стоји и да „само будале и мртваци не мењају мишљење“. Доследност се заправо често брка са слепом тврдоглавошћу, задртошћу. Не мењати став под притиском силе, друштва и ауторитета, традиције, користољубља (којекакви опортунисти, прелетачи) итд. сведочанство је хвале вредног интелектуалног интегритета. Међутим, не мењати став под притиском доказа сведочи о догматизму, негаторству, „недоказаности“ („Нико/ништа/никад ме неће убедити…“), лењости и сујети, управо глупости која „неће туђе памети“, која „тера по своме“ унедоглед. Дакле, уколико нисмо свезналице и непогрешиви, а нисмо, ваља држати дух отвореним и у светлу нових чињеница и увида ревидирати мишљење. У супротном, „доследност захтева да будемо данас исте незналице као пре годину дана.“ Увидевши да је врло често „недоследност резерва несигурности сачувана у свести; перманентно осећање могућности властите грешке“, Колаковски у есеју „Похвала недоследности“ пише да је „раса недоследних људи и даље један од основних извора наде у то да ће можда људска врста успети да се одржи у животу” с обзиром да је „потпуна доследност идентична с практичним фанатизмом, док је недоследност извор толеранције“. Пут између Сциле догматичке затворености и Харибде лаковерности и некритичке отворености „толико да мозак испадне напоље“ јесте, наиме, у научном скептицизму илити критичком мишљењу (као примени научног метода у свакодневном животу). Меру отворености понајбоље исказује научничка максима „Следи доказе куд год да воде, и све преиспитуј”. Наравно, наука греши, али је свесна и рачуна на своју погрешивост, и заправо представља најбољи систем за исправљање грешака, те и промену мишљења, који је човек осмислио.

Осим несталности, превртљивости у мишљењу, недоследност подразумева и одсуство мисаоне кохерентности и конзистентности („не волим Хрвате, али ти си океј“, „све жене су курве, осим моје маме“, недоследан је и хришћанин који мрзи мигранте, посебно верник који за љубав Христа/Алаха убија, а и саме „свете књиге“ препуне су противречја). Неповезаност, несклад, чак отворена дрвено-гвожђе контрадикторност позиције која се заговара остаје врло често сасвим неосвешћена, а када се седење на две столице донекле и освести и препозна, то обично бива под утицајем туђих приговора. Тада се, међутим, дупли стандарди („промискуитетна жена је курва, док је промискуитетан мушкарац заводник, фрајер“) настоје оправдати разноразним софистичким гимнастикама, пристрасним ad hoc крпљењима на трагу „а то је друго“, „није то исто”. Лицемерно се, дакле, врда како не треба две ствари мерити истим аршином, по принципу „Quod licet Iovi, non licet bovi“, јер оно што приличи и што је допуштено богу Јову (читај: штогод у вези са мојим интересом и предрасудама), не приличи волу (читај: штогод у вези са туђим интересом, и мојим предрасудама), премда се не успева, или чак и не труди, доказати у чему је релевантна разлика. Исто тако, пошто-пото се оправдава штетна доследност „из ината“ и „из принципа“, или напросто из навике, уопште било какве непромишљености. Одани смо одређеној робној марки премда се у међувремену променио квалитет производа, цена или нека друга битна околност. Остајемо на биоскопској пројекцији иако схватамо да је филм безнадежна гњаважа, напросто зато што смо платили карту.