Svojom glavom: Kako vetar duva
Iako se nedoslednost u mišljenju obično uzima za falinku, za negativnu osobinu ličnosti, „promeniti ploču“ je katkad itekako poželjno. Kao što je budalasto svako malo, kako vetar dune, menjati ubeđenja, takođe stoji i da „samo budale i mrtvaci ne menjaju mišljenje“. Doslednost se zapravo često brka sa slepom tvrdoglavošću, zadrtošću. Ne menjati stav pod pritiskom sile, društva i autoriteta, tradicije, koristoljublja (kojekakvi oportunisti, preletači) itd. svedočanstvo je hvale vrednog intelektualnog integriteta. Međutim, ne menjati stav pod pritiskom dokaza svedoči o dogmatizmu, negatorstvu, „nedokazanosti“ („Niko/ništa/nikad me neće ubediti…“), lenjosti i sujeti, upravo gluposti koja „neće tuđe pameti“, koja „tera po svome“ unedogled. Dakle, ukoliko nismo sveznalice i nepogrešivi, a nismo, valja držati duh otvorenim i u svetlu novih činjenica i uvida revidirati mišljenje. U suprotnom, „doslednost zahteva da budemo danas iste neznalice kao pre godinu dana.“ Uvidevši da je vrlo često „nedoslednost rezerva nesigurnosti sačuvana u svesti; permanentno osećanje mogućnosti vlastite greške“, Kolakovski u eseju „Pohvala nedoslednosti“ piše da je „rasa nedoslednih ljudi i dalje jedan od osnovnih izvora nade u to da će možda ljudska vrsta uspeti da se održi u životu” s obzirom da je „potpuna doslednost identična s praktičnim fanatizmom, dok je nedoslednost izvor tolerancije“. Put između Scile dogmatičke zatvorenosti i Haribde lakovernosti i nekritičke otvorenosti „toliko da mozak ispadne napolje“ jeste, naime, u naučnom skepticizmu iliti kritičkom mišljenju (kao primeni naučnog metoda u svakodnevnom životu). Meru otvorenosti ponajbolje iskazuje naučnička maksima „Sledi dokaze kud god da vode, i sve preispituj”. Naravno, nauka greši, ali je svesna i računa na svoju pogrešivost, i zapravo predstavlja najbolji sistem za ispravljanje grešaka, te i promenu mišljenja, koji je čovek osmislio.
Osim nestalnosti, prevrtljivosti u mišljenju, nedoslednost podrazumeva i odsustvo misaone koherentnosti i konzistentnosti („ne volim Hrvate, ali ti si okej“, „sve žene su kurve, osim moje mame“, nedosledan je i hrišćanin koji mrzi migrante, posebno vernik koji za ljubav Hrista/Alaha ubija, a i same „svete knjige“ prepune su protivrečja). Nepovezanost, nesklad, čak otvorena drveno-gvožđe kontradiktornost pozicije koja se zagovara ostaje vrlo često sasvim neosvešćena, a kada se sedenje na dve stolice donekle i osvesti i prepozna, to obično biva pod uticajem tuđih prigovora. Tada se, međutim, dupli standardi („promiskuitetna žena je kurva, dok je promiskuitetan muškarac zavodnik, frajer“) nastoje opravdati raznoraznim sofističkim gimnastikama, pristrasnim ad hoc krpljenjima na tragu „a to je drugo“, „nije to isto”. Licemerno se, dakle, vrda kako ne treba dve stvari meriti istim aršinom, po principu „Quod licet Iovi, non licet bovi“, jer ono što priliči i što je dopušteno bogu Jovu (čitaj: štogod u vezi sa mojim interesom i predrasudama), ne priliči volu (čitaj: štogod u vezi sa tuđim interesom, i mojim predrasudama), premda se ne uspeva, ili čak i ne trudi, dokazati u čemu je relevantna razlika. Isto tako, pošto-poto se opravdava štetna doslednost „iz inata“ i „iz principa“, ili naprosto iz navike, uopšte bilo kakve nepromišljenosti. Odani smo određenoj robnoj marki premda se u međuvremenu promenio kvalitet proizvoda, cena ili neka druga bitna okolnost. Ostajemo na bioskopskoj projekciji iako shvatamo da je film beznadežna gnjavaža, naprosto zato što smo platili kartu.
