„Вести од пре 100 година“ (1)
Пре 60 година, тачније 1962. године, почеле су да излазе Бечејске новине, једно од најдуговечнијих локалних гласила које су излазили у нашој општини. Уредништво ових новина, на неки начин, поставило је још увек актуелан формат по којем и данас раде локалне новине. Концепт је био комбинација актуелних вести из општине Бечеј и насељених места у околини, сервисне вести као и праћење културних, спортских и других догађања. Поред тога „Бечејске новине“ су се најдиректније „наслањале“ на легат који су за собом оставиле локалне новине попут „Новог времена“ и сл.
Бечејске новине свакако нису биле и прве у ншем граду јер је и пре тога било различитих облика локалне штампе и то скоро два века. Иако основане у тада новој држави (СФРЈ) и након Другог светског рата „Бечејске новине“ су се најдиректније „наслањале“ на тај легат који су за собом оставиле локалне новине попут „Новог времена“ и др. Једна од првих занимљивих рубрика у Бечејским новинама била је намењена баш томе, да укаже на континуитет штампе и новинарства у Бечеју. Од 1962. године у скоро сваком броју Бечејских новина излазила је рубрика са репринтом вести „од пре 70 година“ (како се звала рубрика). Циљ ових текстова била је и својеврсна друштвено социјална анализа контекста и времена у којем су вести најстајале али је истовремена била и мали алманах занимљивих прича из прошлости града, често необичних и бизарних. Биле су то мале вињете из историје Бечеја које су откривале много више о духу времена него што су то биле чињенице или информације. Приче се биле интересантне и за читаоце средином прошлог века али за нас су још занимљивије због тога што је временска дистанца много већа. Показало се из ових објава да се неке ствари не мењају тако лако, да је могуће и данас повући неке паралеле са актуелним догађањима па чак и неким ванвременски менталитетским специфичностима наше средине. У овим новинским чланцима интересантан је и специфичан начин писања и схватања новинарства тог времена. У наредних неколико бројева пробрали смо неке од тих вести које су репринтоване у Бечејским новинама почетком 60-тих, уз наду да ће некима од вас бити илустративне и занимљиве за разумевање прошлости нашег града.
Препорука
Шири се вест да општинске власти намеравају да калдрмишу бечејске улице. Но то је само у плану. На ову вест пештанска творница цигала препоручила је пригодан материјал за калдрмисања истих. Препорука има сада више, но предмет „спава“, ваљда се негде одмара.
Покрадени излог
Прошлог четвртка у ноћи догодила се дрска провала и то баш на главном тргу пред блиставом лампом. На згради школе разбијен је излог са сликама: извађене су лепше слике а остале су поцепане и остављене у излогу. Први јутарњи пролазници са чуђењем су се питали ко је могао ово учинити, да ли су у питању неки мангупи који су хтели да се нашале или је то учинио неки заљубљени младић који је на јефтин начин хтео да дође до слике вољене. Полиција трага за провалницима.
Породицу Чех прогони судбина
Стални дописник из Градишта јавља како породицу Чех изгледа прогони судбина. Чех Андраш је у последње време патио од страшне главобоље. Пошто је на сваки начин хтео да се ослободи од ње скочио је главом у бунар. Родбина која је пошла у потрагу за њим, док га је пронашла већ је био мртав. И ето, он скочио у бунар, друга жена му се пре кратког времена обесила, једна од старијих ћерки удавила се прошле године у каналу.
Нова фирма
Један бечејски месар одлучио је да стави нову фирму на продавницу. Дуго је лупао главу док се на крају није посаветовао са фирмописцем. Они су се сложили да фирмописац наслика месара како уадара говече са сатаром баш усред чела. Власник је данима стајао као модел и најзад је била готова велика табла, на којој снажни месар ударцем обара говече.
Месар је био поносан на своју слику и свима је показивао. „Но како вам се свиђа? Да ли је добро погођено“ – питао је запањене. „Величанствено, сјајно, верна слика“ – одговара сусед …“али реците само ко је човек који држи сатару“.
Слепи путник
Опет је реч о Коломпар Имреу кога сви знају по томе што бесплатно путује широм земље. „Лута он на све стране, но углавном тражи већа места, кад се премори и изгладни једноставно оде у болницу и претвара се да је болестан. Када мало одмори и добро напуни трбух, почне да скита по граду па падне полицији у очи, која га после протера из места. Он се овоме слатко смејао и док се још враћао кући ковао је план на коју страну ће следећег пута поћи. Последњи пут су га протерали из Суботице, но претходно су га добро „измасирали“ и послали у родно место: Стари Бечеј.
Извор: Бечејске новине, 1962. године