Дунђерски као бечејски бренд

Зоран Суботички је напокон након подуже „турнеје“ по разним градовима и бечејској публици представио своју књигу „Чудесни свет Дунђерских“. На летњој сцени, у башти Позоришног клуба нешто више од сат времена пред „својом“ публиком Суботички је поставио неколико тема када је баштина породице Дунђерски у питању. Он је најпре појаснио личну мотивацију да последњих скоро десетак година посвети пажњу легату једне од најбогатијих и најутицајнијих породица у Војводини у периоду од краја 19. века до краја Другог светског рата. Пред бечејском публиком представио је и свој концепт уподобљавања и уметничке интерпретације судбина чланова ове породице са идејом да исприча приче које ће истовремено представити и дух једног времена, начина живота негде између европске грађанске традиције и паланачког менталитета и ликове својих драма као носилаца универзалних тема као што су љубав, част, национални идентитет, лична морална начела.

Почетна идеја, од које је Суботички кренуо, била је испричати, прилично „заводљиву“ и ефектну љубавну причу Лазе Костића и Ленке Дунђерски, класичну причу о „немогућој љубави“ која наилази на непремостиве препреке.

„Иницијална каписла за све ово била је представа „Од раја до безњенице“ коју сам 2015. године урадио на Фантасту, у дворцу Богдана Дунђерског а онда се полако временом дошло до те идеје да се направи неки шири концепт и тако је настао „Чудесни свет Дунђерских“. Дакле да не буде тема само Лаза Костић и Ленка Дунђерски него да обухватим читаво то духовно и материјално наслеђе породице Дунђерски и то се испоставило као јако добра ствар да заиста тај свет који сам сам откривао јесте чудесан у много чему. Открио сам једну сјајну, дивну породицу, српску, у овим нашим грађанским условима неке старе Војводине, било да је реч о Аустро Угарској или Краљевини Југославији. Схватио сам да ради о једној породици која завређује сву нашу пажњу.“

Представу „Од раја до безњенице“ екипа професионалних глумаца игра већ годинама у специјално одабраним просторима палата, двораца, класичних, сада углавном јавних здања, које одликује одређен архитектурални стил, неокласицистички, необарокни, сецесија – стилови архитектуре која је била популарна у време када се прича и одвија. А та прича је позната легенда о великој љубави између једне веома младе девојке из високог сталежа и једног знатно старијег али генијалног песника. Прича о љубави Ленке Дунђерски и великог песника, полемичара, новинара, Лазе Костића.

„Када је Костић написао Santa Maria della Salute, песму посвећену управо Ленки он је направио једну катедралу духа, он је ту песму писао 10 година и на крају написао најлепшу песму на српском језику. Позвао се на највећу и најлепшу традицију љубавне поезије Петрарке и Дантеа, на један тајни језик љубави. Та његова идеја љубави је у својој суштини западњачка јер почива на идеји о „несрећној љубави. Ми западњаци када кажемо љубав ми мислимо само на несрећну или на ускраћену љубав. Лаза Костић је то јако добро знао.“ – рекао је Суботички.

Након те драме, полако улазећи све дубље у истраживања о породици Дунђерски Зоран Суботички је открио читаву једну плејаду ликова и судбина чланова породице који су били довољно живи, самосвојни, интересантни да буду одлична подлога за даљу уметничку интерпретацију, за нове приче. Суботички је у свом излагању напоменуо да њега историјска „истина“, шта се заиста догодило, не занима много јер је калкулација шта је „могло да се деси“ много занимљивија, ефектнија и универзалнија прича знатно вреднија за потребе уметничке обраде.

Три приче, три драмска текста, које је након драме о Лази и Ленки написао тичу се много више интерпретације неких моралних, друштвених, економских па и политичких светоназора које Суботички донекле уписује у ликове својих драма, интерпретирајући догађања у околностима у којима су радили, стварали углавном мушки чланови породице Дунђерски. Газде породице Дунђерски у Војводини живе у турбулентним временима, негде на пола пута између традиције, светоназора и части предака и једног скоро пионирског покушаја успостављања модерног капиталистичког система у економији две државе које ће обе доживети судбину и саме породице Дунђерски.

Суботички се током трибине осврнуо и на садашње стање заоставштине породице Дунђерски од кућа, двораца, имања које су оставили за собом које су или национализоване или су они сами завештали Матици Српској или цркви. Стање ових објеката углав- ном је катастрофално јер се о њима не води рачуна, посебно од када је кренула прича са реституцијом што је довело до тога да се тренутно о већини ових објеката више не брине нико док се судски спорови не реше.

„Стицајем околности и наш Фантаст је затворен и сви се ми надамо да ће се нешто догодити, па чак сви нешто помало и радимо на томе, да се тај простор поново отвори, афирмише, да се он врати Матици Српској и да она у садејству и у сарадњи са нашом општином на чијој се територији налази дворац учине да тај дворац оживи. Део оживљавања овог велелепног објекта била би та наша нова представа.“ – рекао је Суботички најављујући и позоришну поставку последње драме, оне која је донекле највише везана за Бечеј јер је у питању прича о самом Богдану Дунђерском.

Условно речено то је такође једна љубавна прича али по свом карактеру донекле различита од оне романтичне приче Лазе и Ленке. У својој суштини прилично контраверзна па и морално амбивалентна прича о газди, његовом ковачу и његовој супрузи је легенда, скоро па трач, за коју нико заиста не зна колико је она тачна али је у драми коју је Суботички написао то подлога за причу о једној скоро филмски „непристојној“ понуди газде Богдана који свом ковачу нуди новац да остави сопствену жену у коју се газда заљубио. Богдан у покушају да одвоји Мару од њеног супруга чак игра једну прилично перфидну игру политичке манипулације са сиротим ковачем који у тим турбулентним, револуционарним временима види излаз из своје беде и положаја у друштву у надолазећем новом политичком поретку.

„Ми желимо да ову представу одиграмо премијерно на Фантасту, али уколико је то немогуће ми ћемо представу направити у неком другом простору. Мислим да је то могуће да изведемо негде на релацији Бечеј, Србобран, Ада, па и Мол јер Мара је била из Мола. Негде у некој тријади ове три општине можда нешто урадимо и направимо један добар концепт од те представе.“ – додао је Суботички.