Dunđerski kao bečejski brend

Zoran Subotički je napokon nakon poduže „turneje“ po raznim gradovima i bečejskoj publici predstavio svoju knjigu „Čudesni svet Dunđerskih“. Na letnjoj sceni, u bašti Pozorišnog kluba nešto više od sat vremena pred „svojom“ publikom Subotički je postavio nekoliko tema kada je baština porodice Dunđerski u pitanju. On je najpre pojasnio ličnu motivaciju da poslednjih skoro desetak godina posveti pažnju legatu jedne od najbogatijih i najuticajnijih porodica u Vojvodini u periodu od kraja 19. veka do kraja Drugog svetskog rata. Pred bečejskom publikom predstavio je i svoj koncept upodobljavanja i umetničke interpretacije sudbina članova ove porodice sa idejom da ispriča priče koje će istovremeno predstaviti i duh jednog vremena, načina života negde između evropske građanske tradicije i palanačkog mentaliteta i likove svojih drama kao nosilaca univerzalnih tema kao što su ljubav, čast, nacionalni identitet, lična moralna načela.

Početna ideja, od koje je Subotički krenuo, bila je ispričati, prilično „zavodljivu“ i efektnu ljubavnu priču Laze Kostića i Lenke Dunđerski, klasičnu priču o „nemogućoj ljubavi“ koja nailazi na nepremostive prepreke.

„Inicijalna kapisla za sve ovo bila je predstava „Od raja do beznjenice“ koju sam 2015. godine uradio na Fantastu, u dvorcu Bogdana Dunđerskog a onda se polako vremenom došlo do te ideje da se napravi neki širi koncept i tako je nastao „Čudesni svet Dunđerskih“. Dakle da ne bude tema samo Laza Kostić i Lenka Dunđerski nego da obuhvatim čitavo to duhovno i materijalno nasleđe porodice Dunđerski i to se ispostavilo kao jako dobra stvar da zaista taj svet koji sam sam otkrivao jeste čudesan u mnogo čemu. Otkrio sam jednu sjajnu, divnu porodicu, srpsku, u ovim našim građanskim uslovima neke stare Vojvodine, bilo da je reč o Austro Ugarskoj ili Kraljevini Jugoslaviji. Shvatio sam da radi o jednoj porodici koja zavređuje svu našu pažnju.“

Predstavu „Od raja do beznjenice“ ekipa profesionalnih glumaca igra već godinama u specijalno odabranim prostorima palata, dvoraca, klasičnih, sada uglavnom javnih zdanja, koje odlikuje određen arhitekturalni stil, neoklasicistički, neobarokni, secesija – stilovi arhitekture koja je bila popularna u vreme kada se priča i odvija. A ta priča je poznata legenda o velikoj ljubavi između jedne veoma mlade devojke iz visokog staleža i jednog znatno starijeg ali genijalnog pesnika. Priča o ljubavi Lenke Dunđerski i velikog pesnika, polemičara, novinara, Laze Kostića.

„Kada je Kostić napisao Santa Maria della Salute, pesmu posvećenu upravo Lenki on je napravio jednu katedralu duha, on je tu pesmu pisao 10 godina i na kraju napisao najlepšu pesmu na srpskom jeziku. Pozvao se na najveću i najlepšu tradiciju ljubavne poezije Petrarke i Dantea, na jedan tajni jezik ljubavi. Ta njegova ideja ljubavi je u svojoj suštini zapadnjačka jer počiva na ideji o „nesrećnoj ljubavi. Mi zapadnjaci kada kažemo ljubav mi mislimo samo na nesrećnu ili na uskraćenu ljubav. Laza Kostić je to jako dobro znao.“ – rekao je Subotički.

Nakon te drame, polako ulazeći sve dublje u istraživanja o porodici Dunđerski Zoran Subotički je otkrio čitavu jednu plejadu likova i sudbina članova porodice koji su bili dovoljno živi, samosvojni, interesantni da budu odlična podloga za dalju umetničku interpretaciju, za nove priče. Subotički je u svom izlaganju napomenuo da njega istorijska „istina“, šta se zaista dogodilo, ne zanima mnogo jer je kalkulacija šta je „moglo da se desi“ mnogo zanimljivija, efektnija i univerzalnija priča znatno vrednija za potrebe umetničke obrade.

Tri priče, tri dramska teksta, koje je nakon drame o Lazi i Lenki napisao tiču se mnogo više interpretacije nekih moralnih, društvenih, ekonomskih pa i političkih svetonazora koje Subotički donekle upisuje u likove svojih drama, interpretirajući događanja u okolnostima u kojima su radili, stvarali uglavnom muški članovi porodice Dunđerski. Gazde porodice Dunđerski u Vojvodini žive u turbulentnim vremenima, negde na pola puta između tradicije, svetonazora i časti predaka i jednog skoro pionirskog pokušaja uspostavljanja modernog kapitalističkog sistema u ekonomiji dve države koje će obe doživeti sudbinu i same porodice Dunđerski.

Subotički se tokom tribine osvrnuo i na sadašnje stanje zaostavštine porodice Dunđerski od kuća, dvoraca, imanja koje su ostavili za sobom koje su ili nacionalizovane ili su oni sami zaveštali Matici Srpskoj ili crkvi. Stanje ovih objekata uglav- nom je katastrofalno jer se o njima ne vodi računa, posebno od kada je krenula priča sa restitucijom što je dovelo do toga da se trenutno o većini ovih objekata više ne brine niko dok se sudski sporovi ne reše.

„Sticajem okolnosti i naš Fantast je zatvoren i svi se mi nadamo da će se nešto dogoditi, pa čak svi nešto pomalo i radimo na tome, da se taj prostor ponovo otvori, afirmiše, da se on vrati Matici Srpskoj i da ona u sadejstvu i u saradnji sa našom opštinom na čijoj se teritoriji nalazi dvorac učine da taj dvorac oživi. Deo oživljavanja ovog velelepnog objekta bila bi ta naša nova predstava.“ – rekao je Subotički najavljujući i pozorišnu postavku poslednje drame, one koja je donekle najviše vezana za Bečej jer je u pitanju priča o samom Bogdanu Dunđerskom.

Uslovno rečeno to je takođe jedna ljubavna priča ali po svom karakteru donekle različita od one romantične priče Laze i Lenke. U svojoj suštini prilično kontraverzna pa i moralno ambivalentna priča o gazdi, njegovom kovaču i njegovoj supruzi je legenda, skoro pa trač, za koju niko zaista ne zna koliko je ona tačna ali je u drami koju je Subotički napisao to podloga za priču o jednoj skoro filmski „nepristojnoj“ ponudi gazde Bogdana koji svom kovaču nudi novac da ostavi sopstvenu ženu u koju se gazda zaljubio. Bogdan u pokušaju da odvoji Maru od njenog supruga čak igra jednu prilično perfidnu igru političke manipulacije sa sirotim kovačem koji u tim turbulentnim, revolucionarnim vremenima vidi izlaz iz svoje bede i položaja u društvu u nadolazećem novom političkom poretku.

„Mi želimo da ovu predstavu odigramo premijerno na Fantastu, ali ukoliko je to nemoguće mi ćemo predstavu napraviti u nekom drugom prostoru. Mislim da je to moguće da izvedemo negde na relaciji Bečej, Srbobran, Ada, pa i Mol jer Mara je bila iz Mola. Negde u nekoj trijadi ove tri opštine možda nešto uradimo i napravimo jedan dobar koncept od te predstave.“ – dodao je Subotički.