Гробно место издато два пута у закуп
На Великом католичком гробљу је грешком администрације у ЈП „Комуналац“ издато исто гробно место два пута у закуп. Ова грешка је узроковала један судски спор до сада али и пуно проблема и доста емотивних траума породицама које су се нашле у прилично безизлазној ситуацији. За обе породице али, показало се, и за одговорне и запослене у овом јавном предузећу овај случај још увек није решен, напротив, ситуација се још више искомпликовала након судске пресуде на основу које је дошло до ексхумације гроба и премештање урне покојника.
На нашу адресу у редакцију стигла су два писма која се односе на овај случај, реакција Дијане Снопчек, члана породице покојника чија урна је премештена из наведеног гроба и образложење тадашњег директора ЈП „Комуналац“, Жељка Плавшића.
Оба писма вам преносимо у целости.
„Поштовање,
Желела бих да поделим са Вама ноћну мору која је задесила мене и моју породицу, како бих скренула пажњу јавности и предухитрила да ико прође кроз ову агонију. А и верујем да није изолован случај у питању.
Наиме, у јуну 2021. сам отишла да купим гробно место у бечејском Комуналцу и на њихов предлог прихватила место бр. 15, ред 1/д у парцели и на великом католичком гробљу. Уредно платила, добила фискални рачун и уговор, а док су се уписивали подаци у њихове књиге, била сам присутна. Искрено, није ми на крај памети било да двоструко проверавам било шта, што се на крају испоставила као највећа грешка у мом животу.
У јуну месецу смо изгубили у прекратком временском периоду моју баку и очуха. На горе споменутом гробном месту смо сахранили очуха, у октобру месецу добили одобрење за изградњу споменика, што смо до краја октобра и реализовали.
Почетком новембра 2021. сам добила телефонски позив од директора Комуналца, где ми се саопштава да је дошло до административне грешке и да је гробно место већ претходно продато. Нисам пуно значаја дала овоме, мислила сам да се сличне грешке дешавају и лако реше, будући да је уговорна обавеза са наше стране у потпуности испуњена, тачније да смо искористили гробно место и чак споменик подигли. Међутим, најморбидније решење ми је понуђено, о којем ја искрено пре нисам ни чула, а то је да се посмртни остаци преместе на друго место, уз моју сагласност. Након шока који је уследио, ја сам им објаснила да та опција не долази у обрзир и да по сваку цену ћу одбранити мир и спокој мог сахрањеног очуха и да не желим ни да чујем о таквом светогрђу. Такође сам замолила господина, да пренесе свим укљученима да ни у ком случају ова информација не сме доћи до моје мајке, која је била у дубокој жалости након смрти њене мајке и мужа. Речено ми је да ће они покушати на другачији начин да реше насталу ситуацију и обећано ми је да ћу бити обавештена о свим даљим дешавањима.
Сматрала сам да је случај решен, међутим у јануару ове године је моја мајка, на своју кућну адресу (овде морам напоменути да њени подаци нигде нису били наведени, све сам сама и на своје име сређивала) добила писмо од адвоката који је заступао странку П. Ђ. из Бечеја и где се наводи да Комуналац Бечеј без нашег одобрења не може уклањати надгробни споменик нити било шта што смо ми као физичка лица поставили, али да странка не прихвата никаква компромисна решења од Комуналца и да тражи од нас да се у посед преда гробно место које је узела у закуп.
Након писма сам била приморана да објасним мајци шта се дешава, што је и њу веома потресло.
Одговор је послат преко адвоката, где је објашњена ситуација, да располажемо са свим потребним документима и да смо располагали са пуним правом како на сахрану тако и на дизање споменика на датом месту. Замолили смо П. Ђ. да се постави на наше место, где нам се након непуних 7 месеци након сахране спомиње ископавање и премештање нашег члана породице и да сматрамо да ће се сложити да крајње морбидну ствар захтева од нас. У Закону о сахрањивању и гробљима (члан 18) стоји да посмртни остаци сахрањених морају да почивају у гробном месту најмање 10 година од дана сахрањивања и прописано је такође да се приватна својина, тј. надгробни споменик не сме дирати без присуства и без одобрења власника. Тражили смо да се уместо нас, од Комуналца тражи обештећење, накнада штете, друго гробно место или било шта, пошто је ова ужасна грешка направљена у Комуналцу, а нама је у интересу само да решимо коначно ову немилу ситуацију.
После писма смо једино добили информацију да П. Ђ. и даље не прихвата ни једно од понуђених опција од стране Комуналца и да даље захтева гробно место које је узела у закуп, а да адвокат који је послао писмо, не жели даље да заступа странку у овом морбидном случају.
Након ових информација сам имала пар телефонских позива и један састанак са директором Комуналца, где сам поново замолила да уколико буде било каквог помака у случају, да будем обавештена и да уколико дође до суђења, захтевам да будем умешач. Никаква информација после тога није дошла до мене, нити било какав документ.
8. септембра ујутру ме зове мајка, плаче и у шоку је, донела је свеже руже, а гроба нема нигде, само равна земља.
Одмах сам назвала Комуналац и убрзо стигла на гробље, где су запослени Комуналца без имало људскости и објашњења, само показали где је гроб премештен и гурнули нам у руке фотокопије документације коју су требали још у јуну послати и на основу којег смо ми требали имати право жалбе и на основу чега би уопште сазнали да је судки поступак у току. (комплетну и законом прописану документацију и даље нисмо добили)
У овом моменту сам мајку морала да одведем на хитну, пошто јој је позлило и њено стање се нагло погоршавало.
И даље стојимо избезумљени како је могло да се дође овако далеко, где смо ми ускраћени својих људских права, где су нам најсветије оскрнавили, где нисмо добили ни могућност да се одбранимо или макар предамо жалбу на донету пресуду, него смо доведени пред свршен чин. Чињеница да баш нико од укључених у цео процес није имао ни мало људскости да нас само обавести о пресуди, да нисмо добили ни могућност присуствовању ексхумацији, је крајње застрашујућа. Да ли су сви надлежни били присутни тај дан, да ли је све урађено како треба и са којим правом је без нашег присуства одрађена ексхумација – надамо се да ћемо на ова питања ускоро добити одговоре. Нејасно је и како је могуће донети одлуку о ексхумацији када нису имали изјаву о сагласно-сти свих наследника, нити сагласност носиоца права коришћења гробног места. Претпостављамо да је све организовано увече или раном зором, пошто 7. септембра у поподневним часовима све било како треба.
На оставинску расправу смо чекали годину дана, а овај случај је решен у рекордном времену и у потпуној тајности.
Сматрамо да неко ко је верник, било које вероисповести и националности, свестан је да овако нешто не сме ни у ком случају да се уради против воље породице, да је учињено светогрђе и скрнављење споменика.
Један од најтежих ствари тек следи, родбини и пријатељима треба објаснити зашто и како, а на ова питања и сами тражимо одговоре. Мој очух је цео живот био верник и био словачке националности. Није рођен у Бечеју, али је провео пар година у овом граду и вратио се овде са мојом мајком како би се скрасили за пензионерске дане. Они који су макар на кратко имали прилику да га упознају, знају добро о како добром човеку се ради и колико поштовања је добијао.Човек којем би сви требали бити захвални што је одабрао Бечеј као место где жели да буде сахрањен.
Наглашавам, не обраћам вам се са лошим намерама, желим само да јавност сазна о овом узнемирујућем инциденту, пошто не бих могла опростити себи да се слично сутра понови некоме, због нечијег непоштовања и просте безосећајности према сопственим суграђанима.ˮ
Срдачно, Диана Снопчек
Одговор на питање предмет П. Ђ.
„Породица П. је резервисала гробно место 6.3.2020. године. Грешком административне раднице исто место је резервисала породица Шајбен 8.6.2021. године преко г. Диане Снопчек. Посла у погребном сектору је превише, запослених недовољно, евиденција је у старим књигама и једноставно на више стотина сахрана годишње грешка се десила.
У јулу 2021. године на гробно место је положена урна покојника а касније је и изграђен споменик. За грешку приликом резервације гробног места смо сазнали од адвоката породице П. у октобру 2021. године где су нас упознали са проблематиком и захтевали исправку. Потом, у до-пису из јануара 2022. године нас позвају на заједнички састанак где су навели да су од октобра месеца 2021. године покушавали да мирно реше спор са супругом покојника, али без успеха.
Од фебруара 2022. године до јуна 2022. године трајали су разговори између адвоката обе породице и моје маленкости како би било која породица прихватила ново гробно место одмах насупрот постојећег, међутим без успеха, сви су остали при свом ставу. Први су желели да се све врати у првобитно стање а други да све остане како јесте.
У одвојеним усменим разговорима са г. П. и г. Снопчек, на моје предлоге да се све реши без суда, нудећи свакој страни место одмах насупрот спорног без накнаде итд, и све друго што можемо као предузеће, уважавајући сваку страну остали смо без изгледа да се проблем реши. У разговору сам г. Диани предложио да можемо све организовати о трошку предузећа и да породица сама може преместити покојника, ни да чује. Такође, породици П. сам нудио поменуто друго гробно место, близу, нису прихватили.
Г. Диана је том приликом изјавила слично овоме: „да то не долази у обзир, да је то немогуће, да ће место бранити физичком силом без обзира на све, да је то супротно верским начелима, да ће направити и медијски хаос предузећу…“ док је г. П. остао уздржан од коментара на моје апеле али је остао при ставу да све мора бити како је и било пре, ослобођено од урне и споменика. Обома сам рекао да су у праву и да ништа нећемо предузети и да институције раде свој посао!
Предузеће није предузимало даље кораке јер је тема осетљива, пат позиција, чекајући да спорно место породице реше међусобно. Како до тога није дошло тужба против предузећа је стигла у мају 2022. године.
Читајући тужбени захтев у позиву за главну расправу тужилац је недвосмислено суду навео да је „тужени други пут издао гробно место извесној Снопчек Диани“. Грешку смо у одговору суду признали али и истакли чињеницу која је важна, тј. да је урна положена у спорно гробно место и да је подигнут споменик и да не можемо да извршимо вољу из тужбе и све вратимо како је било већ све препуштамо суду да поступи по правди.
Суд је недвосмислено располагао са чињеницом ко је грешком поново закупио гробно место и да је у исто положена урна као и да је подигнут споменик.
Пресуда суда број 5 П. 212/22 од 1.6.2022. године је у предузеће стигла 8.6.2022. године где се налаже предузећу да „се гробно место преда у посед породици П. у стању какво је и издато у закуп“ у року од 15 дана. Обзиром да је суд имао увид у сву документацију, све стране које су биле у разговорима, апсолутно је за очекивати да је свако добио примерак пресуде, обе породице и предузеће.
Након пресуде како је време пролазило притисак од стране породице П. је растао да се пресуда изврши.
Следећи локалне Одлуке 17.6.2022. године обратили смо се Санитарној инспекцији ради добијања дозволе за ексхумацију и пренос урне и навели све детаље случаја, целу причу, и апострофирали да немамо сагласност породице Снопчек, у прилогу смо доставили сву потребну документацију такође, хронолошки. Одговор је стигао 1.7.2022. године где су нас упутили на локално одељење општинске управе као надлежно за те послове унутар локала тј. исте општине.
Допис ресорном одељењу смо послали 6.6.2022. године са захтевом да добијемо дозволу за ексхумацију и премештање урне јер морамо да поступамо по пресуди. Такође, приложили смо сву документацију из које се могло све прочитати, сви детаљи, заједно са дописом санитарној инспекцији и одговор исте. Одељење је имало увид у цео случај, у све умешане стране и сва је прилика да Решење о ексхумацији и премештању урне треба да добију сви, обе породице и предузеће посебно јер је Решење написано на предузеће без дела: „Доставити:…“.
До добијања Решења од ресорног одељења притисак од стране ту-жиоца је растао да се пресуда изврши што пре.
Решење о ексхумацији и преносу урне смо добили 30.8.2022. године под бројем IV 02 352-125/2022. где су такође наведени сви документи који прате случај и који су релевантни за одлучивање према свим странама.
И даље оклевајући, што због осетљиве ситуације што због претњи да ће настати општи хаос ако предузеће ишта покуша, са једне стране, и трпећи јак притисак са друге стране да се пресуда и решење одељења изврши, надали смо се мирном решењу, претпостављајући да све стране имају документацију од суда и одељења и да ће наћи заједнички језик без нас. На свим разговорима смо понизно прихватајући кривицу били свесни пропуста и нудили све што је у нашој моћи да се проблем превазиђе, свесни јако тешке ситуације породице Шајбен.
Не желећи више да чекају, од адвоката породице П. смо 5.9.2022. до-били опомену да одмах спроведемо судску пресуду и решење инспекције јер ћемо у супротном сносити додатне трошкове, судске и адвокатске.
Не желећи да предузеће излажем додатним трошковима, пробијајући рок из пресуде више месеци, поштујући решење одељења, трпећи велике притиске једне породице, суочавајући се са претњама друге породице да ће избити хаос ако се било шта уради, свестан да је предузеће између две стране и да ситуација не може бити добра за све, издао сам радни налог ресорном сектору 6.9.2022. године да се изврши судска пресуда и решење комуналног одељења и урна премести.
У радном налогу нисам написао рок за извршење, желећи да предухитрим хаос којим ми је прећено, добијем на времену, сачувам предузеће од негативне кампање са обе стране и размишљајући на који начин да укључим ресорне институције да чувају ред и мир да све прође са што мање последица по сваку страну, да позовем породицу Шајбен и замо-лим за разумевање наше позиције која је постала врло назавидна.
Информацију да је урна премештена и да је посао по налогу урађен сам добио већ 8.9.2022. године око 7.30ч. Информацију сам доживео лично, врло сложено, лоше сам се осећао, нисам успео да проблем и грешку исправим на најбољи начин, уз велико уважавање бола породице Шајбен и Диане Снопчек. Када сам чуо да су ме Диана и мајка тражили у предузећу, кренуо сам одмах. Нисам стигао, већ су отишле. Позвао сам их, желећи да испричам причу која се у том моменту и у том времену не може испричати, примио сам тешке речи које су ми телефоном упућене без прилике да било шта кажем.
Без обзира на садржај писма упућеног редакцији, са жаљењем констатујем све чињенице од речи до речи имајући сваки документ у ар-хиви, без непоштовања према икоме и лоше намере, и више и детаљније од тога.
Као одговорно лице дао сам све од себе да све прође „добро“ и да дође до компромиса, нисам успео. Судећи по ранијим претњама, садржају разговора од 8.9.2022., претпостављам да сам криво схваћен у писму редакцији. Изузетно ми је жао због свега.ˮ
Жељко Плавшић