Пијаце између шверцера и foodie ентузијаста

Некада се на пијацу ишло највише лети али и током зиме да набавите поврће или воће јефтиније, сир, млеко кајмак и мало роварите код шверцера за неке ситнице којих ето нема код нас.

Данас, да није тих истих шверцера који доносе храну, козметику и хемију из Мађарске не исплати вам се баш много устати суботом или четвртком и отићи на пијацу.

Није то само код нас овде тако, у већини градова је иста ситуација. Данас грађани одлазе на пијацу као некада у радње са увозним деликатесима. Пијаце полако постају класно раслојене као и друштво нам уосталом, са једне стране су штандови са мађарским кобасицама, котурови сира поређани тик до хране за псе и мачке и палмолив шампоне а са друге стране је кесица домаћих чварака која кошта као килограм и више меса у радњама.

Ако изузмемо домаћинства која и данас још увек спремају зимнице (питање је колико се то исплати јер је поврће и воће и у сезони веома скупо), суше шунке или сами праве кобасице већина од смртника који те услове немају ту робу плаћају златним полугама на пијаци јер су ове тржнице постале очигледно тржиште за foodie ентузијасте. За такву клијентелу има свега, чак и код нас овде на релативно малој пијаци. На оним великим, градским, то су свакодневне шарене манифестације са производима из малих мануфактура у којој теглица неког пекмеза или намаза кошта минимално 500 до 1000 динара, где домаћа сланина или шунка достиже цену оне шпанске пршуте коју Џејми Оливер купује на пијаци у ексклузивном лондонском кварту.

Притом, сви ћемо се сложити, да својим квалитетом овакви производи заслужују такве цене али је за највећи део популације то недостижно.  Пијаце са таквом ексклузивном понудом су јако фотогеничне, одлично се сликају се за новине и друге медије, обиље лепо дизајнираних крафт производа шире се инстаграмом. На жалост, оваква храна је за већи део нашег становништва доступна скоро исто као и она из ресторана. У међувремени у фрижидер трпамо виршле на акцији, сиреве којима је истекао рок, кесе од пет килограма шаргарепе и јурцамо и упоређујемо цене млека из продавнице у продавницу. Већина грађана чека акције у супермаркетима да купи нешто што су потрошили код куће, једе поврће и воће из маркета уместо из локалних башта, углав-ном увезено … наравно квалитет је такав какав може бити када такви производи прођу кроз читаву процедуру дистрибуције по великим маркетима. Тако преживљава 80 посто породица у нашој држави у којој ће „просечна“ пензија ускоро да буде 500 евра а „просечна“ плата 1000 евра.

Пијаца у Бечеју је била и остала породични ритуал, субота је у свакој фамилији имала ритам који диктира одлазак на пијацу. Ручак се није кувао, јело се углавном оно што се улови тамо, сир, кајмак, кифле из оне бодице, свеж парадајз, чварци од једног деде из Петровог Села а дебела домаћа патка наручена код „једне женице“ чекала је недељу у фрижидеру. И кроз варљиву маглу носталгије скоро нико не памти да је неко тада спомињао цене и жалио се да себи те мале недељне ритуале није могао да приушти. Нико се не сећа ни ове две строго подељене стране на пијаци за две класе купаца.