„Шта то значи бити ‘циган’?“
Разговор са Браниславом Николићем поводом Међународног дана Рома
Нажалост, Међународни дан Рома (8. април) уместо да служи промовисању ромске културе, афирмацији ромског идентитета, обично је прилика да се скрене пажња на системске проблеме са којима се сусреће ромска заједница. Један од њих је расизам, дубоко уврежен у нашем друштву, који се не оспољава само на директан начин. Отуд имамо „добронамерне“ изјаве попут недавне градоначелника Београда Александра Шапића како „Роми из нехигијенских насеља одбијају да живе нормалан живот“ која одражава не тек неразумевање, већ погубну замену теза, чиме се држава и друштво ослобађају одговорности, односно сва одговорност за сиромаштво и неједнакост сваљује на саме Роме. Мука је што је Шапић у праву када каже да „сви знамо да сам рекао истину“, односно да је његова „истина“ општеприхваћена, при чему се неретко и појачава огавном тезом да су Роми заправо „бели медведи“ у Србији.
На ову тему разговарали смо са Браниславом Николићем (33), наставником практичне наставе у оквиру машинске групе предмета у Техничкој школи у Бечеју. Бранислав је рођен у Новом Саду где започиње и основно образовање које довршава у Турији. Потом завршава бечејску Техничку школу, а диплому високог образовања стиче на Факултету техничких наука у Новом Саду и звање инжењер машинства. Неколико година био је ангажован на различитим пословима у струци за једну инострану компанију, а још од студентских дана активан је у невладином сектору, посебно у области образовања, запошљавања и људских права.
У нашем друштву, а и шире, успешни људи из ромске заједнице обично су уметници, пре свега музичари. Рецимо, на овогодишњем избору за Песму Евровизије такмичило се више ромских извођача. Ти си по професији инжењер, радиш у школи. Колико је тешко бити у учионици, посебно у зборници – важи ли изрека „Труди се двоструко да би био једнак“?
-Бити професор, односно управљати простором који је намењен за учење и стварање будућности забаван је и леп посао у коме увек имате простора за лично напредовање. Наравно, просветни рад зна да буде напоран и изазован у данашњем времену, узимајући у обзир са једне стране напредак технологије који захтева перманентно учење, затим бирократију, многобројне одговорности које се постављају пред професоре, а са друге стране све већа законска права детета, одлазеће генерације „Миленијалаца“ и долазеће „Z генерације“. Али ипак претеже та прилика да стеченим знањем утичем на формирање мишљења и пирамиде вредности код младих стварајући нову будућност. Иако имам могућност да рушим предрасуде по питању расне, националне, верске и језичке нетолеранције, за тако нечим, будући да је овде реч о мојој Техничкој школи, није било потребе. А што се тиче зборнице, цитираћу владику Николаја Велимировића: „Најбоља наука стоји у савршеној хармонији са најбољом вером. А најбољи се никада не препиру: најбољи се разумеју и љубе. Ниски или неједнаки се препиру и гложе и уживају у препирању и гложењу.” Имајући у виду да се ради о академски образованим људима – порука је јасна.
Образовање је свакако пресудан начин за излазак Рома из сиромаштва и социјалне маргинализованости. Међутим, како се ослободити рђавог, зачараног круга где необразовани и сиромашни родитељи не само да не препознају значај образовања, већ немају ни материјалних услова да подрже школовање своје деце?
– Да је лако – није. Универзални рецепт не постоји. Труд који спомињете у претходном питању је свакако неопходан. Ја сам рођен у сиромашној четворочланој породици. Мајка има шест разреда основне школе, а с обзиром на то и на њене здравствене проблеме, нема нити један дан радног стажа. Отац је завршио основну, био је економски ослонац породице, али је преминуо када сам имао 16 година. Услед те константне породичне борбе за обезбеђивање основних услова за живот, ни брат ни ја нисмо могли да седимо код куће. У потрази за послом три пута смо мењали боравиште. Од своје тринаесте године почео сам уз оца да радим на грађевини и на сезонским пословима, а са 16 сам преузео читав терет. Школовање уз рад је за мене био једини пут. Када сам уписао студије, повукао сам и брата – за мене не би био успех да сам само ја завршио високе школе. Морам да напоменем да је значајну улогу у мом животу и напретку одиграла црква, она је имала најјачи утицај на моју данашњу личност. Припремила ме је за смрт оца, а да то нисам ни знао. Завршио сам факултет, имам одличан посао у струци, девојку коју волим и која ме воли, живог и здравог брата и мајку, успео сам да се скућим, мислим да је за срећан и пристојан живот довољно.
Моја порука младима који се налазе у сличној ситуацији је да не криве увек друге, туђ рад и систем – то је лако. Радити на себи је међутим теже, али представља једини исправан пут, јер друге не можете променити, али себе можете.
Пре неколико година оперску певачицу, солисткињу Опере Српског народног позоришта, Наташу Тасић Кнежевић, јавно су претресли у једном од супермаркета „Макси“ у Новом Саду. Неколико купаца излазило је из продавнице, сензор је запиштао, али је обезбеђење зауставило само њу, уз добацивање присутних „да се зна зашто су баш њу претресли“. У ранцу су јој пронашли само ноте, књиге и новчаник. Колико си се сам сусретао са дискриминацијом?
-Нажалост, наше друштво је пуно дискриминаторних ставова, предрасуда и склоно је негативној генерализацији и то искључиво на основу само једног негативног примера или лошег искуства. Међутим, то није случај када су у питању позитивна искуства. Шта да радимо, такви смо као људи. С моје тачке гледишта, то није велики и нерешив проблем с обзиром да су ти људи у мањини. Проблем је што је тај део друштва гласнији и упорнији у изношењу својих дискриминаторних ставова, док већина ћути, па то временом постане општеприхваћено.
Често сам имао прилику да се сусретнем са прикривеном дискриминацијом у маркетима и бутицима приликом куповине ствари, радници су често знали да ме прате све време. У почетку ми је баш сметало, нелагодно сам се осећао. Данас не обраћам пажњу. Међутим, први и најнепријатнији сусрет сам имао у својој новосадској основној школи. Похађао сам други разред када су почели да ми прилазе непознати старији дечаци и физички и психички да ме малтретирају из мени тада непознатих разлога. У почетку на сваком одмору, а касније и приликом сваког повратка кући. Група је у току прве недеље бројала око 6-7 дечака. Ја сам све време ћутао, никоме нисам ништа говорио. Група се из дана у дан повећавала. Ја сам просто престао да излазим из учионице за време одмора, а након завршетка часова трудио сам се да се што брже спакујем и отрчим до куће. Након треће недеље број дечака који су ме након завршетка часова свакодневно јурили да ме ударе био је око 20-ак. Једног дана сам добио поприличне батине и тада сам донео одлуку да не желим више да идем у школу. Родитељи још увек нису ништа знали, али су приметили да чудно ходам. Ујутро сам им саопштио да не желим више да идем у школу. Наравно, рекли су ми да морам да наставим са школовањем и да треба да им објасним због чега одједном таква одлука. Почео сам да плачем и кроз сузе све објашњавам. Тражио сам одговор од њих шта то значи бити „циган“, како ти дечаци знају да сам ја „циган“, да ли могу ја да не будем „циган“, због чега им смета што сам ја „циган“ и желе да ме туку сваки дан? Срећом, проблем је успешно решен на нивоу целе школе.
Крајем априла биће објављени подаци о националној припадности са прошлогодишњег Пописа становништва. На Попису из 2011. у Србији је било 148 хиљада Рома, иако се процењивало да реалан број иде и до пола милиона. Сигурно да је један од разлога такозвана етничка мимикрија, односно прикривање друштвено непожељне припадности. Како у светлу тога гледаш на донекле ипак приметно национално буђење Рома, на јачање самосвести, све више људи с поносом истиче своје ромско порекло, све више сами Роми реагују на расистичке изјаве и поступке?
-С обзиром да сам и даље активан у невладином сектору и да се у складу са својим слободним временом бавим и правном заштитом ромске популације, могу да кажем да ће мимикрија бити присутна и на овом попису. Према незваничним информацијама од стране ромских пописивача који су посетили ромска насеља и куће, имам информацију о молби Рома уз плач да их ромски пописивачи не упишу као Роме. И поред објашњења да их нико неће узнемиравати због тога, људи су плачући молили уз речи „Моји су ми причали о Другом светском рату, немој молим те. За час се ситуација у држави промени“. С обзиром да је декада Рома почела још давне 2005. мислим да је крајње време да се пробудимо. Нико нама не може дати права – за права се треба изборити! Тим поводом позивам све Роме који се сусрећу са дискриминацијом и имају проблем са остваривањем својих права да ми се слободно обрате.
Шта би поручио суграђанима поводом Међународног дана Рома?
-И поред свих напора владе да се дискриминација према ромској популацији ублажи, Роми су и данас далеко најобесправљенија национална мањина у Србији. С обзиром да смо на тлу Војводине коју краси мултикутуралност, што јесте и украс Бечеја, порука Бечејцима је да не ћуте на било који вид расне, националне, културне, верске, родне, полне или узрасне дискриминације. Реагујте!
Иван Ковач
Међународни дан Рома установљен је 1990. у знак сећања на први Светски ромски конгрес у Лондону 1971. када је изабрана песма „Ђелем, ђелем“ (Ишао сам, ишао) за ромску химну, усвојена застава плаво-зелена двобојка са црвеним точком у средини, те назив Ром за припаднике ове нације. Међународном ромском покрету значајан допринос дали су и наши, југословенски ромски стручњаци и уметници.