„Šta to znači biti ‘cigan’?“
Razgovor sa Branislavom Nikolićem povodom Međunarodnog dana Roma
Nažalost, Međunarodni dan Roma (8. april) umesto da služi promovisanju romske kulture, afirmaciji romskog identiteta, obično je prilika da se skrene pažnja na sistemske probleme sa kojima se susreće romska zajednica. Jedan od njih je rasizam, duboko uvrežen u našem društvu, koji se ne ospoljava samo na direktan način. Otud imamo „dobronamerne“ izjave poput nedavne gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića kako „Romi iz nehigijenskih naselja odbijaju da žive normalan život“ koja odražava ne tek nerazumevanje, već pogubnu zamenu teza, čime se država i društvo oslobađaju odgovornosti, odnosno sva odgovornost za siromaštvo i nejednakost svaljuje na same Rome. Muka je što je Šapić u pravu kada kaže da „svi znamo da sam rekao istinu“, odnosno da je njegova „istina“ opšteprihvaćena, pri čemu se neretko i pojačava ogavnom tezom da su Romi zapravo „beli medvedi“ u Srbiji.
Na ovu temu razgovarali smo sa Branislavom Nikolićem (33), nastavnikom praktične nastave u okviru mašinske grupe predmeta u Tehničkoj školi u Bečeju. Branislav je rođen u Novom Sadu gde započinje i osnovno obrazovanje koje dovršava u Turiji. Potom završava bečejsku Tehničku školu, a diplomu visokog obrazovanja stiče na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu i zvanje inženjer mašinstva. Nekoliko godina bio je angažovan na različitim poslovima u struci za jednu inostranu kompaniju, a još od studentskih dana aktivan je u nevladinom sektoru, posebno u oblasti obrazovanja, zapošljavanja i ljudskih prava.
U našem društvu, a i šire, uspešni ljudi iz romske zajednice obično su umetnici, pre svega muzičari. Recimo, na ovogodišnjem izboru za Pesmu Evrovizije takmičilo se više romskih izvođača. Ti si po profesiji inženjer, radiš u školi. Koliko je teško biti u učionici, posebno u zbornici – važi li izreka „Trudi se dvostruko da bi bio jednak“?
-Biti profesor, odnosno upravljati prostorom koji je namenjen za učenje i stvaranje budućnosti zabavan je i lep posao u kome uvek imate prostora za lično napredovanje. Naravno, prosvetni rad zna da bude naporan i izazovan u današnjem vremenu, uzimajući u obzir sa jedne strane napredak tehnologije koji zahteva permanentno učenje, zatim birokratiju, mnogobrojne odgovornosti koje se postavljaju pred profesore, a sa druge strane sve veća zakonska prava deteta, odlazeće generacije „Milenijalaca“ i dolazeće „Z generacije“. Ali ipak preteže ta prilika da stečenim znanjem utičem na formiranje mišljenja i piramide vrednosti kod mladih stvarajući novu budućnost. Iako imam mogućnost da rušim predrasude po pitanju rasne, nacionalne, verske i jezičke netolerancije, za tako nečim, budući da je ovde reč o mojoj Tehničkoj školi, nije bilo potrebe. A što se tiče zbornice, citiraću vladiku Nikolaja Velimirovića: „Najbolja nauka stoji u savršenoj harmoniji sa najboljom verom. A najbolji se nikada ne prepiru: najbolji se razumeju i ljube. Niski ili nejednaki se prepiru i glože i uživaju u prepiranju i gloženju.” Imajući u vidu da se radi o akademski obrazovanim ljudima – poruka je jasna.
Obrazovanje je svakako presudan način za izlazak Roma iz siromaštva i socijalne marginalizovanosti. Međutim, kako se osloboditi rđavog, začaranog kruga gde neobrazovani i siromašni roditelji ne samo da ne prepoznaju značaj obrazovanja, već nemaju ni materijalnih uslova da podrže školovanje svoje dece?
– Da je lako – nije. Univerzalni recept ne postoji. Trud koji spominjete u prethodnom pitanju je svakako neophodan. Ja sam rođen u siromašnoj četvoročlanoj porodici. Majka ima šest razreda osnovne škole, a s obzirom na to i na njene zdravstvene probleme, nema niti jedan dan radnog staža. Otac je završio osnovnu, bio je ekonomski oslonac porodice, ali je preminuo kada sam imao 16 godina. Usled te konstantne porodične borbe za obezbeđivanje osnovnih uslova za život, ni brat ni ja nismo mogli da sedimo kod kuće. U potrazi za poslom tri puta smo menjali boravište. Od svoje trinaeste godine počeo sam uz oca da radim na građevini i na sezonskim poslovima, a sa 16 sam preuzeo čitav teret. Školovanje uz rad je za mene bio jedini put. Kada sam upisao studije, povukao sam i brata – za mene ne bi bio uspeh da sam samo ja završio visoke škole. Moram da napomenem da je značajnu ulogu u mom životu i napretku odigrala crkva, ona je imala najjači uticaj na moju današnju ličnost. Pripremila me je za smrt oca, a da to nisam ni znao. Završio sam fakultet, imam odličan posao u struci, devojku koju volim i koja me voli, živog i zdravog brata i majku, uspeo sam da se skućim, mislim da je za srećan i pristojan život dovoljno.
Moja poruka mladima koji se nalaze u sličnoj situaciji je da ne krive uvek druge, tuđ rad i sistem – to je lako. Raditi na sebi je međutim teže, ali predstavlja jedini ispravan put, jer druge ne možete promeniti, ali sebe možete.
Pre nekoliko godina opersku pevačicu, solistkinju Opere Srpskog narodnog pozorišta, Natašu Tasić Knežević, javno su pretresli u jednom od supermarketa „Maksi“ u Novom Sadu. Nekoliko kupaca izlazilo je iz prodavnice, senzor je zapištao, ali je obezbeđenje zaustavilo samo nju, uz dobacivanje prisutnih „da se zna zašto su baš nju pretresli“. U rancu su joj pronašli samo note, knjige i novčanik. Koliko si se sam susretao sa diskriminacijom?
-Nažalost, naše društvo je puno diskriminatornih stavova, predrasuda i sklono je negativnoj generalizaciji i to isključivo na osnovu samo jednog negativnog primera ili lošeg iskustva. Međutim, to nije slučaj kada su u pitanju pozitivna iskustva. Šta da radimo, takvi smo kao ljudi. S moje tačke gledišta, to nije veliki i nerešiv problem s obzirom da su ti ljudi u manjini. Problem je što je taj deo društva glasniji i uporniji u iznošenju svojih diskriminatornih stavova, dok većina ćuti, pa to vremenom postane opšteprihvaćeno.
Često sam imao priliku da se susretnem sa prikrivenom diskriminacijom u marketima i buticima prilikom kupovine stvari, radnici su često znali da me prate sve vreme. U početku mi je baš smetalo, nelagodno sam se osećao. Danas ne obraćam pažnju. Međutim, prvi i najneprijatniji susret sam imao u svojoj novosadskoj osnovnoj školi. Pohađao sam drugi razred kada su počeli da mi prilaze nepoznati stariji dečaci i fizički i psihički da me maltretiraju iz meni tada nepoznatih razloga. U početku na svakom odmoru, a kasnije i prilikom svakog povratka kući. Grupa je u toku prve nedelje brojala oko 6-7 dečaka. Ja sam sve vreme ćutao, nikome nisam ništa govorio. Grupa se iz dana u dan povećavala. Ja sam prosto prestao da izlazim iz učionice za vreme odmora, a nakon završetka časova trudio sam se da se što brže spakujem i otrčim do kuće. Nakon treće nedelje broj dečaka koji su me nakon završetka časova svakodnevno jurili da me udare bio je oko 20-ak. Jednog dana sam dobio poprilične batine i tada sam doneo odluku da ne želim više da idem u školu. Roditelji još uvek nisu ništa znali, ali su primetili da čudno hodam. Ujutro sam im saopštio da ne želim više da idem u školu. Naravno, rekli su mi da moram da nastavim sa školovanjem i da treba da im objasnim zbog čega odjednom takva odluka. Počeo sam da plačem i kroz suze sve objašnjavam. Tražio sam odgovor od njih šta to znači biti „cigan“, kako ti dečaci znaju da sam ja „cigan“, da li mogu ja da ne budem „cigan“, zbog čega im smeta što sam ja „cigan“ i žele da me tuku svaki dan? Srećom, problem je uspešno rešen na nivou cele škole.
Krajem aprila biće objavljeni podaci o nacionalnoj pripadnosti sa prošlogodišnjeg Popisa stanovništva. Na Popisu iz 2011. u Srbiji je bilo 148 hiljada Roma, iako se procenjivalo da realan broj ide i do pola miliona. Sigurno da je jedan od razloga takozvana etnička mimikrija, odnosno prikrivanje društveno nepoželjne pripadnosti. Kako u svetlu toga gledaš na donekle ipak primetno nacionalno buđenje Roma, na jačanje samosvesti, sve više ljudi s ponosom ističe svoje romsko poreklo, sve više sami Romi reaguju na rasističke izjave i postupke?
-S obzirom da sam i dalje aktivan u nevladinom sektoru i da se u skladu sa svojim slobodnim vremenom bavim i pravnom zaštitom romske populacije, mogu da kažem da će mimikrija biti prisutna i na ovom popisu. Prema nezvaničnim informacijama od strane romskih popisivača koji su posetili romska naselja i kuće, imam informaciju o molbi Roma uz plač da ih romski popisivači ne upišu kao Rome. I pored objašnjenja da ih niko neće uznemiravati zbog toga, ljudi su plačući molili uz reči „Moji su mi pričali o Drugom svetskom ratu, nemoj molim te. Za čas se situacija u državi promeni“. S obzirom da je dekada Roma počela još davne 2005. mislim da je krajnje vreme da se probudimo. Niko nama ne može dati prava – za prava se treba izboriti! Tim povodom pozivam sve Rome koji se susreću sa diskriminacijom i imaju problem sa ostvarivanjem svojih prava da mi se slobodno obrate.
Šta bi poručio sugrađanima povodom Međunarodnog dana Roma?
-I pored svih napora vlade da se diskriminacija prema romskoj populaciji ublaži, Romi su i danas daleko najobespravljenija nacionalna manjina u Srbiji. S obzirom da smo na tlu Vojvodine koju krasi multikuturalnost, što jeste i ukras Bečeja, poruka Bečejcima je da ne ćute na bilo koji vid rasne, nacionalne, kulturne, verske, rodne, polne ili uzrasne diskriminacije. Reagujte!
Ivan Kovač
Međunarodni dan Roma ustanovljen je 1990. u znak sećanja na prvi Svetski romski kongres u Londonu 1971. kada je izabrana pesma „Đelem, đelem“ (Išao sam, išao) za romsku himnu, usvojena zastava plavo-zelena dvobojka sa crvenim točkom u sredini, te naziv Rom za pripadnike ove nacije. Međunarodnom romskom pokretu značajan doprinos dali su i naši, jugoslovenski romski stručnjaci i umetnici.
