Trudom ka uspehu: Bojan Biga
Razgovor vodila Julijana Palinkaš
Sagovornik ovonedeljnog broja je poznat po projektu izrade bicikla za dvoje pod nazivom „Tandem“ koji je počeo 2017. Nažalost, zbog loše organizacije projekta koji su zamolili Bojana da sklopi bicikle izrađeno je samo četiri ‚tandema‘. Sa Bojanom smo se dotakli odrastanja slepe osobe van grada u internatu, srednje medicinske škole i njegovim rutinama koji se ne razlikuju mnogo od drugih.
„Osnovnu školu sam pohađao u Zemunu. To je baš škola za slepe i slabovide, gde smo svi bili jednaki. Srednju školu sam završio u Beogradu-srednju medicinsku. To je bila normalna škola, ali je odeljenje bilo izdvojeno. Sve vreme sam bio u internatu tamo, u osnovnoj i srednjoj školi“, ispričao nam je Bojan ističući da nije učio po inkluzivno obrazovnom programu (IOP).
U internatu stekao je veštine i potpuno se samostalno kretao po gradu.
„Ja sam tamo bio potpuno samostalan. Prošao sam obuku iz orijentacije, odnosno snalaženje u prostoru, što je uključivalo orijentaciju uz pomoć belog štapa, kompasa, reljefnih geografskih karti“, kaže on.
Nakon dvanaest godina provedenih u internatu 2006. godine, Biga se vratio u svoj rodni grad Bečej, gde je imao pripravnički staž u „Jodnoj Banji“, pa smo pitali za utiske.
„Bio sam prihvaćen sto posto i od strane osoblja i pacijenata. Radio sam ja kasnije i u privatnoj ambulanti za fizioterapiju i rehabilitaciju, ni tamo nisam imao nikakvih problema.“
Bojan funkcioniše sasvim normalno i obavlja poslove kao i svako drugi, uprkos predrasudama da je to sasvim drugačije.
„Ljudima koji me poznaju od malena ne čudi da li ću da se popnem na vrh krova ili ću da visim naglovačke s drveta. Ima ljudi koje fascinira što sečem drva sa električnom testerom, ložim vatru, zidam, betoniram.“, dodaje da njegov dan izgleda gotovo isti kao i svake druge osobe.
„Isto funcionišem. Jedem, pijem, idem na spavanje, čitam knjige, sednem ispred televizora. Mada češće slušam radio, muziku, vežbam, unosim drva preko zime. Preko leta odem da se kupam, posetim tetku na salaš. Ponekad ne radim ništa. Jedina razlika je u tome što imam telefon i kompjuter sa govornim programom, Brajev reljefni metar, kad nešto merim, komjuter mi čita knjige.“
Te sitne stvari za njega nisu fantazija, već zaključuje da je to gotovo isto kad neko nosi naočare da bi video i da to društvu nije čudno.
Loših komentara uvek ima, ali se on uz iskustvo koje stekao u internatu oseća zrelije, te ga ti komentari već poslednjih petnaest godina ne dotiču.
Jedinu prepreku koju on vidi kao problem u Bečeju, jesu kako kaže staze za slepe koje nikud ne vode.
„To što imate stazu u Zelenoj ulici ne znači ništa. Obično je zakrčena automobilima ili voze biciklove po njoj“, na šta zaključuje da se to neće promeniti dok se svest ljudi ne promeni. Povezao je građanske dužnosti razdvajanja smeća kao lični odabir; da li će se nešto uraditi ili ne.
„Razvrstavanje sekundarnog otpada je dobar primer iz svakodnevnog života. Ja to redovno radim, ali imate ljude koji kažu: ‚Šta, što bih ja to njima razvrstavao, kad oni dobijaju pare za to.‘ Ovde nije u pitanju novac.“, ukazuje takođe da se kontejner pomera sa jednog mesta na drugo, pa to predstavlja problem slepima ukoliko žele da izbace smeće.
Biga iza sebe ima dve zlane medalje i jednu srebrnu iz džuda u grupi za slepe i slabovide, koji je trenirao nekih osam godina. Poručuje da to nije najvažniji uspeh.
„Nema odustajanja! Kad čovek nema šta da radi i misli da je sve beznadežno, nek radi bilo šta. Bio sam kod zubara i čuo da je rekao nešto slično. Kada ti je dan loš i ništa ne ide zadaj sebi nekoliko sitnih zadataka za koje znaš da ćeš obaviti. Kad ih obaviš osećaćeš se lepo, da si pobedio jer si obavio nekoliko uzastopnih zadataka. Bolje to nego obaviti nešto ogromno.“
