Трудом ка успеху: Бојан Бига

Разговор водила Јулијана Палинкаш

Саговорник овонедељног броја је познат по пројекту израде бицикла за двоје под називом „Тандем“ који је почео 2017. Нажалост, због лоше организације пројекта који су замолили Бојана да склопи бицикле израђено је само четири ‚тандема‘. Са Бојаном смо се дотакли одрастања слепе особе ван града у интернату, средње медицинске школе и његовим рутинама који се не разликују много од других.

„Основну школу сам похађао у Земуну. То је баш школа за слепе и слабовиде, где смо сви били једнаки. Средњу школу сам завршио у Београду-средњу медицинску. То је била нормална школа, али је одељење било издвојено. Све време сам био у интернату тамо, у основној и средњој школи“, испричао нам је Бојан истичући да није учио по инклузивно образовном програму (ИОП).

У интернату стекао је вештине и потпуно се самостално кретао по граду.

„Ја сам тамо био потпуно самосталан. Прошао сам обуку из оријентације, односно сналажење у простору, што је укључивало оријентацију уз помоћ белог штапа, компаса, рељефних географских карти“, каже он.

Након дванаест година проведених у интернату 2006. године, Бига се вратио у свој родни град Бечеј, где је имао приправнички стаж у „Јодној Бањи“, па смо питали за утиске.

„Био сам прихваћен сто посто и од стране особља и пацијената. Радио сам ја касније и у приватној амбуланти за физиотерапију и рехабилитацију, ни тамо нисам имао никаквих проблема.“

Бојан функционише сасвим нормално и обавља послове као и свако други, упркос предрасудама да је то сасвим другачије.

„Људима који ме познају од малена не чуди да ли ћу да се попнем на врх крова или ћу да висим нагловачке с дрвета. Има људи које фасцинира што сечем дрва са електричном тестером, ложим ватру, зидам, бетонирам.“, додаје да његов дан изгледа готово исти као и сваке друге особе.

„Исто фунционишем. Једем, пијем, идем на спавање, читам књиге, седнем испред телевизора. Мада чешће слушам радио, музику, вежбам, уносим дрва преко зиме. Преко лета одем да се купам, посетим тетку на салаш. Понекад не радим ништа. Једина разлика је у томе што имам телефон и компјутер са говорним програмом, Брајев рељефни метар, кад нешто мерим, комјутер ми чита књиге.“

Те ситне ствари за њега нису фантазија, већ закључује да је то готово исто кад неко носи наочаре да би видео и да то друштву није чудно.

Лоших коментара увек има, али се он уз искуство које стекао у интернату осећа зрелије, те га ти коментари већ последњих петнаест година не дотичу.

Једину препреку коју он види као проблем у Бечеју, јесу како каже стазе за слепе које никуд не воде.

„То што имате стазу у Зеленој улици не значи ништа. Обично је закрчена аутомобилима или возе бициклове по њој“, на шта закључује да се то неће променити док се свест људи не промени. Повезао је грађанске дужности раздвајања смећа као лични одабир; да ли ће се нешто урадити или не.

„Разврставање секундарног отпада је добар пример из свакодневног живота. Ја то редовно радим,  али имате људе који кажу: ‚Шта, што бих ја то њима разврставао, кад они добијају паре за то.‘ Овде није у питању новац.“, указује такође да се контејнер помера са једног места на друго, па то представља проблем слепима уколико желе да избаце смеће.

Бига иза себе има две злане медаље и једну сребрну из џуда у групи за слепе и слабовиде, који је тренирао неких осам година. Поручује да то није најважнији успех.

„Нема одустајања! Кад човек нема шта да ради и мисли да је све безнадежно, нек ради било шта. Био сам код зубара и чуо да је рекао нешто слично. Када ти је дан лош и ништа не иде задај себи неколико ситних задатака за које знаш да ћеш обавити. Кад их обавиш осећаћеш се лепо, да си победио јер си обавио неколико узастопних задатака. Боље то него обавити нешто огромно.“