Књига „За вечита времена“ пред публиком

Књига о Богдану Дунђерском и његовој заоставштини под називом „За вечита времена“ је изашла пре неколико недеља, пред овај последњи Сајам књига у Београду. То је дело троје аутора који са различитих аспеката прилазе теми заоставштине једна од најзначајнијих породица у овом делу Војводине и једне од најзначајнијих личности која је обележила део историје нашег града. Аутори три есеја у књизи су мр Зоран Суботички, кустос-историчар Градског музеја Бечеј Немања Карапанџић и управница послова Матице Српске Јелена Веселинов.

Књига „За вечита времена“ је издање које настало у сарадњи Градског музеја Бечеј, Центра за афирмацију културног наслеђа Дунђерских и издавачке куће „Агора“. Идеја која стоји иза ове књиге, према речима аутора, је да се поново покрене питање заоставштине Богдана Дунђерског у тренутку када се она и даље налази у правном лавиринту процеса реституције и када само имање које је Богдан Дунђерски оставио на управљање Задужбини заједно са дворцем „Фантаст“ неумитно из дана у дан све више пропада јер се тренутно нико о њему не брине, бар не онако како би то требало. Књига је још један покушај да што већи број људи сазна, чује, прочита све релевантне информације које су важне за судбину једног важног културног наслеђа и културне заоставштине Богдана Дунђерског.

„Ми у књизи „За вечита времена“ пишемо, пре свега, о његовом дворцу, о имању, о земљи, и о кући али не само о томе. У питању јесте његов тестамент, његово завештање из 1940. године којим он оставља Матици Српској сву своју имовину како би та институција направила специјалну задужбину која носи његово име, дакле „Задужбину Богдана Дунђерског“. Он је у свом тестаменту завештао своју имовину Матици Српској да она управљајући поменутом задужбином отвори и оснује пољопривредну академију. Дакле, у питању је једна генијална, феноменална идеја да се у усред ове наше равнице направи један академски кампус намењен образовању агронома. То је била Богданова фантастична идеја и ми и данас стојимо иза тога да би то била сјајна идеја да се реализује, да би то донело велике користи нашој локалној заједници и самом нашем граду, али, богами, и целој Војводини. У овој књизи сва три рада, есеја, повезују пре свега два тестамента Богдана Дунђерског које је он за живота саставио. Он је написао два тестамента у различитим периодима свог живота и то први 1918. године а други 1940. године од којих је овај последњи и даље правно важећи. Сва три текста повезују ова тестаментарна завештања. У првом делу књиге, који садржи мој текст ја дајем нека појашњења културолошка, национална, контекстуална, јер сам сматрао да су сами по себи ти тестаменти веома занимљиви, не само зато што они нешто правно преписују, остављају неком нешто. Овај тестамент је јединствен јер је Богдан Дунђерски већ у самом тексту тестамента направио програм како би требало да функционише његова задужбина, што је посебан један спецификум у историјском смислу. Ми стојимо иза тога да се учини све да се његова идеја реализује јер сматрамо да је то јако важно јер је то јединствен пример у свету задужбинара и дародаваца да један задужбинар остави своју имовину и каже чему ће то да служи и како то треба да функционише до у детаље. Његови тестаменти су донекле и национални програми и културни програми и образовни програми зато су они значајни и важни, не само са неког материјалног аспекта, јер он није оставио само некретнине него је оставио идеју, утопију која је реална, која је изводљива која и дан данас у савременим релацијама и оквирима би била више него корисна и више него лепа. Сутра да се отвори један такав камп, једна таква Академија за пољопривредну наставу, за здраве стилове живота, производњу здраве хране – једна агро „Петница“ она би променила слику наше општине, целе Војводине. То је идеја о некој зеленој економији у најширем смислу. Цео наш град, цела Војводина и сви грађани требало би да стану иза тог концепта.“ – рекао је представљајући концепт књиге мр. Зоран Суботички.

Он је такође представљајући и друга два есеја која се налазе у књизи наставио „Немања Карапанџић је написао текст о самом Богдану као личности али и о изградњи његове капеле на имању дворца „Фантаст“. Битно је нагласити да осим тог световног момента који има то његово имање, зграде, материјална заоставштина, постоји и тај један сакрални моменат код њега. Он је направио ту капелу тамо на имању, јер је желео да на тај начин споји то световно, сакрално, религијско у једну идеју о Академији у образовном смислу. Као што сваки старији и угледнији универзитет, пре свега у Европи, има у оквиру свог кампуса и цркву. Богдан Дунђерски је ипак био један модеран човек, који јесте завршио само пољопривредну школу, али је ценио образовање пре свега, био је савремен човек. Немања је са историјског аспекта написао текст о градњи капеле о њеној историји и архитектонској али и духовној вредности. Јелена Веселинов, управница послова Матице Српске, је написала јако добар текст који се односи на те правне лавиринте кроз које деценијама уназад пролази имовина Богдана Дунђерског и уопште његова идеја о оснивању те Академије, од момента одузимања имања после 1945. године године, шта се све догађа са самом материјалном имовином и, најважније, шта се догађа са том идејом Заоставштине до данашњег дана. Тема је и сада врло актуелна јер од пре две године, од када је дворац „Фантаст“ напуштен, он је сада чардак ни на небу ни на земљи. Ми мислимо да је то, просто, недопустиво и са културног и националног и државног и било ког аспекта да таква једна драгоценост пропада, не само као материјална него и као једна образовна и културна драгоценост.“

О свом учешћу у овом пројекту и свом тексту који се налази у књизи „За вечита времена“ Немања Карапанџић каже „Ја сам један од троје аутора у књизи, мени је припала та част да се бавим животописом самог Богдана Дунђерског, да пишем и о градњи замка као и његове вечне куће, односно капеле. Мој текст садржи опис здања, пре свега капеле, њеног архитектонског стила. Ту се налази и анализа релевантне документације о изградњи капале као и фотографије преписке Уроша Предића и Богдана Дунђерског, који су се као велики пријатељи, консултовали око израде плана изградње, осликавања иконостаса. У оквиру графичке обраде мог текста читаоци могу видети у књизи и ексклузивне фотографије које до сада нису нигде објављене. Све ове фотографије су оригиналне, припадају Градском музеју Бечеј. То је још једна вредност ове књиге. На самом крају књиге дотакао сам се и саме сахране Богдана Дунђерског јер се ове године навршава 80 година од његове смрти, управо ових дана, 1. новембра. Ту на крају књиге имамо неких 10-так ексклузивних фотографија где се види да је тада веома велик број људи испратио на вечни починак једног великог човека, да је Богдан Дунђерски био омиљен међу народом у нашој општини, да је подједнако био омиљен и код Срба и код Мађара. На тај начин се такође огледа његова величина коју је он имао за живота. Било је оних који су оспоравали његов значај за српску културу и национални идентитет јер је у два наврата био члан Угарског сабора, али је за тај период у историји нашег народа то било сасвим нормално, да један веома угледан, богат, земљопоседник из наше средине буде представник свог народа у Угарском парламенту. Веома је важно и нагласити да се Богдан Дунђерски током свог живота залагао за један добар суживот између свих народа који живе на територији наше општине али и да се истовремено залагао и за очување и афирмацијусрпског националног идентитета, посебности у оквиру Аустро-Угарске државе тада па и касније у Краљевини СХС, односно Краљевини Југославији.

Немања Карапанџић је посебно изразио задовољство што је његова матична кућа Градски музеј Бечеј стао иза овог пројекта.

„Наш Градски музеј Бечеј је један од носилаца културне политике у нашем граду и мени као историчару је било веома важно да ово издање подржимо и да ову причу изгурамо до краја, Наравно у сарадњи са Зораном и са Центром за афирмацију културног наслеђа Дунђерских. На жалост, недостатак средстава нас је омео да сами финансирамо ову књигу, да будемо једини издавач, па смо били принуђени да се обратимо и трећем издавачу за штампање ове књиге и пронашли партнера у томе у виду издавачке куће „Агора“ која је препознала квалитет нашег рада и пристала да нам помогне да ова књига угледа светлост дана, да изађе из штампе, да се нађе пред представницима стручне јавности, на полицама свих институција у граду и, наравно, заинтересованих грађана. Књига је углавном штампана захваљујући донаторима приватницима. Сад нам следи један лепши, али и можда тежи задатак да низом промоција које ће уследити представимо ову књигу јавности, овде код нас у Бечеју али и у другим местима и градовима, у Новом Саду најпре али имамо већ неке планове, понуде и из других градова Војводине. Циљ нам је, како је рекао Зоран, да подигнемо свест у јавности о значају и Богдана Дунђерског и његове задужбине и његовог тестамента, да покушамо и на тај начин да целу ту тему вратимо у жижу јавности и да, на крају спасимо, бар кад је „Фантаст“ у питању оно што се спасити може. Ова књига је један писани траг и покушај групе ентузијаста да спречи да све то падне у заборав.“ – рекао је Карапанџић.

Битно је напоменути да се ове године навршава и тачно 100 година од изградње дворца „Фантаст“ и као што је Зоран Суботички рекао 80 година од смрти Богдана Дунђерског. Ово су веома важни и значајни датуми, јубилеји, па су аутори ове књиге у договору са Градским позориштем Бечеј решили да већ крајем овог месеца организују промоцију књиге у Бечеју.

Дакле, 28. новембра у великој сали Градског позоришта од 19 часова биће одржана бечејска промоција књиге „За вечита времена“, на промоцији ће говорити аутори књиге а учествоваће и глумци Ненад Јовић и Душица Ивановић који ће извести делове драме „Мара, Богданова“ Зорана Суботичког.