„Краткотрајна“ ускршња декорација

Ове године по први пут је на централном градском тргу постављена ускршња градска декорација, слична онима које су се и ранијих година могле видети на трговима појединих градова као што су Панчево, Ниш, Пожаревац, овде у Србији али и у неким градовима суседних земаља. Ове године се поклопило тако да су католички и православни Ускрс прилично временски удаљени (више од месец дана) па се вредело потрудити да се и град окити.

Идеја је дакле била да поменута декорација дочека и онај други Ускрс за месец дана. Није дочекала ни следеће јутро. Попут игралишта које је било запаљено још док су радници радили на његовом постављању тако су прошла и украсна велика ускршња јаја и корпе у центру града.

Иако је декорација одмах сутрадан поправљена поставља се питање, чак и ако су клинци у питању, а највероватније јесу, због чега нема озбиљније иницијативе како из јавног тако и цивилног сектора да се поведе јавни дијалог о теми малолетничке деликвенције, вандализма и санкција према учиниоцима. Клинци, или не судећи по свему довољно су велики и свакако веома „храбри“ јер више немају потребу да се скривају у мрачном парку или на долми током ноћи јер су постали веома свесни тога да никакве санкције неће сносити ни ако ломе и уништавају све на чега налете и у самом центру града. Ако и буду сносили неке последице те санкције ће бити обесмишљене неким благим новчаним казнама за родитеље, ако их уопште неко ухвати и ако се било какав процес икада покрене.

Бечеј је мали град, јако су мале шансе да се са мало труда од стране полиције и у кооперацији са просветним радницима у школама за пола сата не сазна ко су починиоци. Клинци нису професионални криминалци који знају да ћуте о својим „подвизима“. О томе да је ћалетов мали фрајер дошао кући у глуво доба ноћи са разваљеном патиком од шутирања велике украсне корпе за ускршња јаја да не говоримо. Јефтиније је и једноставније изгледа купити нове патике, инвестирати у повишицу џепарца за литарске жестине које клинци од 15 година данас наручују у локалима, малолетни, него се заиста позабавити његовим васпитањем. Такав је став „одраслих“ и у кући и у локалној заједници.

Но, то питање санкционисања „несташлука“ малолетних почи-ниоца у овим случајевима не би требало ни да буде тема јер то би за надлежне службе требало да буде рутина, посебно јер се заиста често дешава… оно о чему би заиста требало на нивоу локалне заједнице разговарати су узроци оваквог понашања код младих. Бес, деструкција, алкохол, агресија код младих у овом граду су теме о којима би озбиљно требало се позабавити. О реалности, о социјално-друштвеним темама које су животне, би требало би да се разговара јавно, и то је одговорност и јавног али и цивилног сектора у локалној заједници да те разговоре покрену.

Када се све каже отворено, када се направе анализе, размене ставови, покрене прави јавни дијалог могуће да ће се пронаћи и неко решење, покренути нека идеја како да нас ујутру више не чекају овако непријатна и скупа изненађења.