Народна библиотека Бечеј: Бошко Томашевић – „Ћутање књига“
У Народној библиотеци у Бечеју одржано је књижевно вече које је било посвећено последњој књизи теоретичара књижевности, књижевног критичара и песника Бошка Томашевића под називом „Ћутање књига“.
Аутор је своју нову књигу из теорије књижевности представио у Народној библиотеци кроз форму пријатног и неформалног сусрета са публиком говорећи више о сопственом искуству као аутора.
Бошко Томашевић рођен је овде у Бечеју 1947. година, данас живи у Аустрији, у Бечу, члан је аустријског и француског ПЕН-а и Француског друштва писаца, пише на српском, француском, немачком језику.
Иако углавном живи у иностранству, на позив одавде често се враћа у родни град. Но ипак прошло је неколико година од последњег сусрета са бечејском публиком. Последњи пут је такође гостовао у Народној библиотеци када је представио 3. и 4. том своје „Изабране поезије“. Био је „гост“ писац и у једном од издања књижевног часописа „Тиса“ чији је издавач била Народна библиотека Бечеј али и на бројним књижевним трибинама у Градском позоришту, Народној библиотеци.
Бошко Томашевић је студирао Општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду где је 1982. и докторирао са радом о картезијанским основама романа у првом лицу једнине. Између 1976. и 1990. радио је у новинским центрима за истраживање медија и комуникација. После 1990. држао је предавања и бавио се научно – истраживачким радом на универзитетима: Нанси (1990—1996), Фрајбург (1990, 1994, 2001), Беч (1994, 1995, 1996), Ерланген (1998), Берлин (2000, 2001), Ахен (2005) и Инзбрук (1998—2001; 2009). Бави се областима попут: постструктуралистичка књижевна теорија, онтологија књижевности и однос песништва и филозофије. Члан је Европске академије наука, уметности и књижевности и француског и аустријског ПЕН-а и Француског друштва писаца. До сада је објавио преко 80 књига, поезије, теорије, критика, романа, есеја …
У овој последњој књизи бави се односом књиге као објекта у простору, као „архиве“ знања, као израза личности аутора. Сагледавајући књигу/књижевно дело из различитих углова гледања он кроз „теорију“ говори и о себи, о личном односу према писању, према свим осталим сегментима живота, као аутор. „Свако трагање за ћутањем књига јесте трагање за ћутањем човека и разлогом његовог ћутања док се он налази усред опасности. Ако је ћутање књига везано за ћутање човека, онда не постоји питање „зашто књиге ћуте?“, јер се у постављеном питању налази одговор кога је поставио човек који пише књиге. Другим речима, у човеку је одговор који треба да зна због чега пише књиге које су њега написале не би ли му рекле да је ћутање књига у њему, јер он не мари за себе, колико ни за своје природно окружење у коме намешта себи замку и евентуално своје будуће уништење и нестанак.“ – део је есеја који је Томашевић написао за часопис Екерман.
Ипак о томе која је његова визија аутора у читав том процесу када се књига „обраћа“ са полица где је смештена он говори о сопственом односу дела и аутора.
“Ја сам самог себе ставио у анонимност, тако се лакше ствара када се анонимни, када вас људи не пресрећу, нити питају много. Чак и кад објавим књигу ја ту књигу остављам само библиотекама а никада је не поделим са друговима, књижевницима, пријатељима, познаницима. Практично моје књиге живе у библиотекама па ако неко хоће о моме имену нешто више да каже онда све то тамо може наћи. Моје књиге се налазе у свим већим светским библиотекама и то ми је важно дакле оне се налазе поред српских библиотека, у Матици српској, у Народној библиотеци у Београду, Универзитетској библиотеци али и у Паризу, Лондону у Националној библиотеци Немачке. Важно ми је да моје књиге буду приступачне а ја да стојим у позадини па ако неко хоће да чита моје радове може. То је увек један леп ризик, писати књиге.“ – каже Бошко Томашевић.
О сопственом искуству као аутора, о томе колико је важно да аутор себи у животу избори простор, окружење где ће моћи да пише и ствара Томашевић каже: „Човек када одлази негде не одлази увек по својој вољи него је некако натеран да оде из било којих разлога. Моји разлози одлажења одавде су били да ја једноставно нисам овде могао да се бавим својом струком онако како сам ја то желео него сам једноставно радио послове који се мени нису допадали и онда сам отишао одавде да би се бавио уистину својим послом за који сам студирао, који сам учио и за који сам имао љубав од малена, од своје 15 године.”