Narodna biblioteka Bečej: Boško Tomašević – „Ćutanje knjiga“

U Narodnoj biblioteci u Bečeju održano je književno veče koje je bilo posvećeno poslednjoj knjizi teoretičara književnosti, književnog kritičara i pesnika Boška Tomaševića pod nazivom „Ćutanje knjiga“.

Autor je svoju novu knjigu iz teorije književnosti predstavio u Narodnoj biblioteci kroz formu prijatnog i neformalnog susreta sa publikom govoreći više o sopstvenom iskustvu kao autora.

Boško Tomašević rođen je ovde u Bečeju 1947. godina, danas živi u Austriji, u Beču, član je austrijskog i francuskog PEN-a i Francuskog društva pisaca, piše na srpskom, francuskom, nemačkom jeziku.

Iako uglavnom živi u inostranstvu, na poziv odavde često se vraća u rodni grad. No ipak prošlo je nekoliko godina od poslednjeg susreta sa bečejskom publikom. Poslednji put je takođe gostovao u Narodnoj biblioteci kada je predstavio 3. i 4. tom svoje „Izabrane poezije“. Bio je „gost“ pisac i u jednom od izdanja književnog časopisa „Tisa“ čiji je izdavač bila Narodna biblioteka Bečej ali i na brojnim književnim tribinama u Gradskom pozorištu, Narodnoj biblioteci.

Boško Tomašević je studirao Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu gde je 1982. i doktorirao sa radom o kartezijanskim osnovama romana u prvom licu jednine. Između 1976. i 1990. radio je u novinskim centrima za istraživanje medija i komunikacija. Posle 1990. držao je predavanja i bavio se naučno – istraživačkim radom na univerzitetima: Nansi (1990—1996), Frajburg (1990, 1994, 2001), Beč (1994, 1995, 1996), Erlangen (1998), Berlin (2000, 2001), Ahen (2005) i Inzbruk (1998—2001; 2009). Bavi se oblastima poput: poststrukturalistička književna teorija, ontologija književnosti i odnos pesništva i filozofije. Član je Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti i francuskog i austrijskog PEN-a i Francuskog društva pisaca. Do sada je objavio preko 80 knjiga, poezije, teorije, kritika, romana, eseja …

U ovoj poslednjoj knjizi bavi se odnosom knjige kao objekta u prostoru, kao „arhive“ znanja, kao izraza ličnosti autora. Sagledavajući knjigu/književno delo iz različitih uglova gledanja on kroz „teoriju“ govori i o sebi, o ličnom odnosu prema pisanju, prema svim ostalim segmentima života, kao autor. „Svako traganje za ćutanjem knjiga jeste traganje za ćutanjem čoveka i razlogom njegovog ćutanja dok se on nalazi usred opasnosti. Ako je ćutanje knjiga vezano za ćutanje čoveka, onda ne postoji pitanje „zašto knjige ćute?“, jer se u postavljenom pitanju nalazi odgovor koga je postavio čovek koji piše knjige. Drugim rečima, u čoveku je odgovor koji treba da zna zbog čega piše knjige koje su njega napisale ne bi li mu rekle da je ćutanje knjiga u njemu, jer on ne mari za sebe, koliko ni za svoje prirodno okruženje u kome namešta sebi zamku i eventualno svoje buduće uništenje i nestanak.“ – deo je eseja koji je Tomašević napisao za časopis Ekerman.

Ipak o tome koja je njegova vizija autora u čitav tom procesu kada se knjiga „obraća“ sa polica gde je smeštena on govori o sopstvenom odnosu dela i autora.

“Ja sam samog sebe stavio u anonimnost, tako se lakše stvara kada se anonimni, kada vas ljudi ne presreću, niti pitaju mnogo. Čak i kad objavim knjigu ja tu knjigu ostavljam samo bibliotekama a nikada je ne podelim sa drugovima, književnicima, prijateljima, poznanicima. Praktično moje knjige žive u bibliotekama pa ako neko hoće o mome imenu nešto više da kaže onda sve to tamo može naći. Moje knjige se nalaze u svim većim svetskim bibliotekama i to mi je važno dakle one se nalaze pored srpskih biblioteka, u Matici srpskoj, u Narodnoj biblioteci u Beogradu, Univerzitetskoj biblioteci ali i u Parizu, Londonu u Nacionalnoj biblioteci Nemačke. Važno mi je da moje knjige budu pristupačne a ja da stojim u pozadini pa ako neko hoće da čita moje radove može. To je uvek jedan lep rizik, pisati knjige.“ – kaže Boško Tomašević.

O sopstvenom iskustvu kao autora, o tome koliko je važno da autor sebi u životu izbori prostor, okruženje gde će moći da piše i stvara Tomašević kaže: „Čovek kada odlazi negde ne odlazi uvek po svojoj volji nego je nekako nateran da ode iz bilo kojih razloga. Moji razlozi odlaženja odavde su bili da ja jednostavno nisam ovde mogao da se bavim svojom strukom onako kako sam ja to želeo nego sam jednostavno radio poslove koji se meni nisu dopadali i onda sam otišao odavde da bi se bavio uistinu svojim poslom za koji sam studirao, koji sam učio i za koji sam imao ljubav od malena, od svoje 15 godine.”