Покажимо вољу, слушајмо се

30/09/2019 Tanja Drapšin

Посао са 20 и нешто година, стан на коришћење, растући коефицијент за пензију и повремено полутка и данас је жилави југословенски сан који сањају и генерације које то никада нису доживеле. Све то ти је следовало само да се одлучиш када ћеш да се „запослиш“, а онда стижу и регреси, летовање преко синдиката (да, и синдикат је постојао у свакој фирми, ако се још неко сећа шта су синдикалне организације), наравно и бесплатни лекови, здравствено осигурање без партиципације и довољно лекара у свакој амбуланти, боловање кад си болестан, боловање за дете када се разболи и бактрим у апотеци, кредит за клавир за први разред музичке …све ово данас за већину запослених радника у приватном али и у државном сектору звучи као чиста утопија, бахаћење и луксуз који наводно морамо да отплаћујемо генерацијама.

Да ли је заста данас толико ненормално очекивати да све у животу буде тако лако као некада?

Било је потребно пуно времена и труда да нас убеде да је било какво очекивање да се од рада може срећније и добро живети бесмислено. Неколико последњих деценија у којима је уништена тзв. „велика привреда“, уништена једна цела земља и доминација криминала било је довољно да данас „радити“ бити запослен добије значење пристанка на губљење индивидуалног интегритета, пристајање на то да ти послодавац управља срећом и судбином, да губљење посла представља крај живота. Било је довољно и да људи “пристану” на експлоататорски, рутински, досадан, цикличан посао који деморализује и који ни близу није адекватно награђен јер сиромаштво у целој држави никада није било драматичније.

Било је довољно да се на најсуровији начин уруши људима самопоуздање да испрате своје жеље, амбиције, интересовања и да затраже нешто више од живота.

Бечеј је као и већина других малих градова који су имали релативно развијену индустрију у претходних неколико деценија доживео привредни колапс, до темеља су уништена сва велика предузећа укључујући и ПИК који је био база, основа за целокупну привреду у граду. На згаришту већине предузећа из социјалистичког времена једино што још увек остало да живи је колективна илузија да ће једног дана доћи „Велики Инвеститор“да нас спасе и оправда не баш у реалности поткрепљену идеју да је могуће преживети без паковања кофера.
Читав систем је данас у овој држави примитивног капитализма постављен тако да „кућа увек добија“ а против радника. Српски сан за данашње “послодавце” је брзо богаћење, што већи проценат прихода у односу на трошкове и препознатљивост у свом непосредном окружењу по стилу живота, изазивање зависти код “неуспешних”.Уколико све то не успе на прву лопту већина је спремна да скупи све што им је преостало и да оде у већи град или у иностранство.

У граду као што је Бечеј тешко је ових последњих деценија одредити шта је то што “може да се исплати” па је регистратор фирми које су отваране и још брже затваране дебео као Прустов опус.

Бечеј је на претходно удареним темељима привредног и урбаног развоја у једном, када се сада погледа уназад веома кратком периоду од двадесетак година, доживео интензивну индустријализацију и за то је везао идентитет па је овде фиксација великих инвестиција веома добра за изборне кампање и одржавање илузија за оне који су преостали да живе и раде у овому граду. Када је читава “велика привреда” негде средином 90-их почела да копни град који је у великој мери везао свој идентитет за успехе на том пољу почео је живи један период којим је доминирао процес растрежњења што је то је створило снажан доживљај губитка и назадовања.

Негде у својој суштини је и даље жив тај концепт живота са почетка текста где се као идеал поставља та социјалистичка модерност индустријског и социјалног развоја и тиме се стварају нереална очекивања, што опет проузрокује огорченост и осећај да останак у овом граду значи само фаталистичко препуштање судбини.

Када се то повеже са чињеницом што је специфично за нашу средину да је већина наших суграђана веома лако успела да искористи могућност добијања мађарског држављанста, због порекла, знања језика итд., онда је било за очекивати да исељавање постане масовна појава. У Бечеју ћете веома ретко срести породицу у којој нема чланова домаћинства који нису ту могућност искористили још пре десетак година. Ипак одлазак “трбухом за крухом” није најприроднија појава у овој средини.

Бечеј је војвођанско место и ово је можда “први пут у историји” овог града да је одлазак у печалбу попримио масовне размере.

Људи су се некада селили овамо у бегу од сиромаштва, овде где је земља добра и где је бар пољопривреда значила да ће увек бити хлеба на столу.

У следећих неколико бројева покушаћемо да направимо социјално-економску анализу стања у нашем граду када је привреда у питању. Фокус ће нам бити на разлозима за останак радника и евентуални опстанак привреде у граду. Покушаћемо да направимо јаснију слику о томе какав је привредни идентитет нашег града, колико је динамично тржиште рада.

Какви су односи у приватним фирмама и у јавном сектору међу запосленима и послодавцима?
Колико су послодавци спремни да радницима обезбеде сва њихова ЗАКОНСКА ПРАВА КОЈИ ИМ ПРИПАДАЈУ
Да ли су послодавци спремни да неким додатним бенефицијама ЗАДРЖЕ ДОБРЕ РАДНИКЕ?
Да ли и у којој мери је ОБРАЗОВАЊЕ РАДНИКА, ОБУЧЕНОСТ И КВАЛИФИКАЦИЈА уопште више РЕЛЕВАНТНА код запошљавања?
Како живе и раде у овом граду они који су изван система и који су самозапослени?
Да ли радници данас у ЈАВНОМ и ПРИВАТНОМ сектору познају СВОЈА ПРАВА?
Да ли уопште више постоји СИНДИКАЛНА ЗАШТИТА радних права у граду и држави уопште?
Да ли су данас радници спремни да МЕЊАЈУ ПОСАО И УЧИНЕ ДРАСТИЧНИЈЕ КОРАКЕ у случају да су незадовољни својим статусом, третманом?
Истовремено покушаћемо да све ове теме сагледамо и из угла послодаваца, привредника, доносиоца одлука у јавном сектору чији је задатак да створе привредну климу у граду која ће имати бенефит и за једне и за друге.

Поштовани читатељи, овим путем отварамо јавни дијалог на тему привредних односа у граду. Уколико желите можете да се укључите у реализацију овог пројекта анализе пословног окружења у Бечеју. Можете да нам пошаљете своје виђење односа радника и послодаваца у локалним предузећима, наравно, анонимност је загарантована. Можете да са нама поделите ваша искуства или ставове у вези са економским потенцијалима нашег града. Желимо да омогућимо и свима вама да учествујете у овом јавном дијалогу о теми која за све нас веома важна.