Остварење дечијих права

Јавна трибина о правима детета која је одржана у току Дечије недеље је за “одрасле” била централни овогодишњи догађај. Замишљена као међусекторско саветовање на тему реалног стања у општини Бечеј када су у питању остварења дечијих права ова трибина је углавном указала на прилично велику разлику између декларативних права деце на које се друштво у целини обавезало и како све то изгледа у пракси. Учесници трибине су изабрани да репрезентују међусекторску подршку остварењу тих дечијих права и међу њима су се нашли представници социјалних и здравствених установа, просветни радници, представници јавног сектора, цивилног сектора, судства … на овај начин је требало да се добије свеукупна слика како у пракси функционишу ти механизми заштите деце у сваком сегменту њиховог живота. Да ли је то заиста тако у пракси показала је дискусија када је онај официјелни део излагања учесница завршен.
На трибини су учествовале: Марица Кресоја психолог у Гимназији, Габриела Ивошевић, педијатар из Дома здравља, Ивона Божовић, директорица Центра за социјални рад, Изабела Шормаз, председница Друштва пријатеља деце, Светлана Вулетић, чланица Општинског већа задужена за управу и прописе, Борка Кореној, судија Основног суда у Бечеју и медијаторка трибине Маријана Ђаковић.

У великој Сали СО Бечеј је било и представника ученичких парламента из све три средње школе у Бечеју.

Већ на самом почетку директорица Центра за социјални рад изнела је поражавајући податак да је трећина деце у општини Бечеј у неком програму социјалне заштите и помоћи и а да од око 6000 деце чак око 1000 деце живи у екстремном сиромаштву. Након овог податка тешко да се може говорити о било каквом остварењу дечијих права јер социјална сигурност је основни услов за сва остала права деце. Као што је то углавном случај држава као ни средства из буџета која се одвајају за потребе социјалних програма нису у прилично осиромашеној земљи довољна да подмире све драстричније сиромаштво становништва уопште. Деца су увек у таквим ситуацијама највеће жртве јер зависе од родитеља/старатеља али и од државе. Када је у питању Општина Бечеј, Светална Вулетић, чланица Општинског већа јер рекла да Општина издваја за социјалне програме онолико колико то општински буџет дозвољава али да се труде да та средства буду довољна да помогну све програме које спроводи Центар за социјални рад и цивилни сектор. Према њеним речима веома велика средства из општинског буџета се издвајају и за просвету, за школе и предшколску установу да се обезбеде услови за остваривање права деце у току школовање.

Из својих сегмената рада већина учесница имала је скоро идентичан закључак, ради се онолико колико се може али на нивоу државе и у околностима у којима се економски налази наша држава не постоји системска подршка (од законодавства па на даље). Недостаје истинска подршка државе и институционалној и у крајњој инстанци и финансијаска да се спроведу сви програми али и да се стратешки добро испланира на који начин ће програми подршке за децу бити реализовани. Иако Бечеј сам као општина има Локални акциони план за децу који се и ради и реализује још од 2007. године не нивоу државе не постоји важећа стратегија (кровна која би укључила све секторе који директно и индиректно утичу на остваривање права деце) а акциони план на нивоу државе истекао још 2015. године.

Један од могућих индикатора колико је ова тема важне за државу је била и чињеница да је очигледно став друштва генерално у пракси да је ово „женска тема“. На самој трибини ако се изузму ученици средњих школа скоро да није било ни једне мушке особе у сали. Ово заисте не би било важно да није чињенице да су у овој држави „доносиоци одлука“ углавном мушкарци … другим речима жене су те које треба да по природи ствари буду много више сензибилисане за ове теме.
Став већне учесница је да се програми заштите и афирмције дечијих права спроводе у свим институцијама у граду успркос општој клими и условима али и успркос стању у друштву.

Ученици ђачких перламената који су били присутни у сали успели су да покрену нешто што је овој трибини недостајало од самог почетка, расправу, дијалог. Деца су изразила незадовољство школским програмима, захтевима професора и наставника који се оносе на њих, мањком слободног времена, додатним наметима на градиво у виду пројектне наставе, великом бројем тестова и контролних. Након њиховог обраћања развила се прилично жучна полемика о томе колико су заиста програми преоптерећени и колико има удела у томе да је обрада градива у школама неприлагођења данашњем начину усвајања информација и сврсисходности, за њих прилично, архаичног школског програма али и методологије учења. Са овом причом само се загребало где су разлози незадовољства деце јер након официјелно завршене трибине деца су почела отворено да причају и о степену стреса који свакодневно доживљавају у школи, о пресији која често завршава у лошој навици прокрастинације када су обавезе у питању, о свакодневном сусрету са неким формама дискриминације, о проблемима социјалне изопштености појединаца, о социјалним разликама, о полној сегрегацији …

Било је веома очигледно да су деца данас претрпана информацијама и сензацијама (од школе до интернета) али је веома спорно која количина свега тога има неког удела на њихово образовање, знање, колико тога има контекстуалну вредност у односу на њихово знање.

Остало је као закључак на крају трибине да неко озбиљно треба да се позабави и методологијом рада у школству данас но пре свега тога остаје решавање највећег проблема а то је да је приоритет и то ургентни решавање социјалног положаја деце који прати економску и привредну детериорацију целог друштва.