СРБИ… НАРОД НАЈСТАРИЈИ!

 

 

 

 

 

Један од основних „истраживачких метода“ и „доказних поступака“ такозване српске аутохтонистичке школе у историографији јесу апсурдне лингвистичке играрије. У настојању да поткрепе своје епохалне тезе о Србима као најстаријем народу и српском језику као прамајци свих језика, псеудоисторичари прибегавају лажној или народној етимологији.

Пре свега, злоупотребљавају тзв. лажне пријатеље, речи које у различитим језицима исто или слично звуче, а разли чито значе и етимолошки немају никакве везе. Користе при том и посебан методолошки бисер – свака реч која у себи садржи слова С, Р и Б несумњиво је везана за Србе: Сурб, Сјарб, Сјарбин, Себр, Сербин, Сибир, Сибрин, Серб, Сербин, Срб, Србин („Од Индије до Србије – прастари почетци српске историје“, Доброслав Јевђевић); Сарба, Сербон, Серби, Сораби, Сороби, Соробати, Сабири („Западна Србија: кратак преглед историје Срба од 3. века с. е. до наших дана”, Јован И. Деретић). Штавише, ако не садржи сва три слова, довољна су – Деретић не цепидлачи – и два: Сорди, Сордиски, Серди, Сарди, Сардон, Сарда, Сармати, Спори, Сури, Саромати итд. А када се ствари тако поставе, када се произвољна игра слогова и речи узме за водеће методолошко начело, тада је све могуће, све се може доказати, све се може посрбити.

Уосталом, шарлатанима за доказивање својих параисторијских поенти и нису потребна никаква сведочан ства, јер за разлику од званичне, „искварене“ и „фалсификоване“ историје која се пише по „германско-ватиканском диктату“, овде је реч о патриотској историји. Отуд Олга Луковић-Пјановић у књизи „Срби… народ најстарији” може сасвим неоптерећена доказивањем да устврди: „И у делу старог грчког историчара Херодота (484-425. г. пре Христа) јасно је да су његови Трачани, Скити, Венди, или Ве-
нети, Трибали, Илири, итд. сви одреда Срби.

Иван Ковач