Социјална искљученост сиромашних није форма социјалног дистанцирања

Већ недељама се упорно по порталима понавља мантра како је вирус неселективан и „изједначава“ све, да не бира сиромашне и не заобилази богате, да су, ето, и Том Хенкс, Борис Џонсон или Принц Чарлс закачили вирус. Да ли је то заиста тако? Можемо без проблема претпоставити да Хенкса или Џонсона неће лечити преморени лекар на Сајму или у Клиничком Центру Војводина и да принц Чарлс неће скончати заборављен од фамилије у Геронтолошком центру у Нишу. Овај вирус сам по себи није смртоносан али у комбинацији са другим хроничним болестима свакако јесте. Запуштене болести су често последица сиромаштва и веома су раширена појава код нас. Тај однос према сопственом здрављу код наших грађана је највећи проблем са којим се суочава наш здравствени системи и у „мирнодопска“ времена. Узрок за овакав став најчешће није само питање менталитета или неодговорности пацијената него чињеница да веома велики број грађана себи не може да приушти лечење.

Здравље кошта. Терапије, претраге, анализе, путовања до специјалиста, лекови све то захтева велика новчана улагања. Боловање такође на овај или онај начин кошта. Одлазак код лекара је луксуз који већина радника који данас не раде у некој државној служби себи не могу да приуште јер се код приватника боловање тешко прашта. Дуже одсуствовање са посла често у пракси значи и аутоматски прекид радног односа. У оваквим условима само је присилно затварање погона приватних предузећа објавом ванредног стања било спас за веома велики број запослених, у противном да нису били принуђени на спровођење тих мера било би много више жртава епидемије у Србији.

Историјски гледано у временима кад је било израженије сиромаштво и велика неједнакост појављивале су се велике пендемије и болештине. Колико је ова узрочно последична веза реална када је у питању и ова нова пандемија може да се расправља али је чињеница да у економско несигурним временима су миграције становништва веће, у потрази за пословима људи се селе, више гравитирају ка градовима, глобална економија је успела да повеже свет тако да је правећи све већи јаз између сиромашних и богатих натерала на милионе људи на лутање у потрази за егзистенцијом.

Према свим статистикама тренутно у нашој држави чак 50 посто становништва живи испод границе сиромаштва ако узмемо класичну дефиницију да је сиромаштво стање које одликује немогућност да се задовољи одређен општи минимум животних потреба. И док за једне самоизолација или „социјално дистанцирање“ можда значи бинџовање серија, читање књига или експериментисање у кулинарству за оне који ће бити вероватно највеће, економски гледано, жртве ове пандемије то је познато перманентно стање у којем они стандардно живе.

Социјална искљученост је одлика сиромаштва, живота у којем је свакодневна борба за егзитенцију процес којим појединци и групе бивају истиснути из економског, политичког, културног или друштвеног система преко којих би требало да се интегришу у друштво. Сиромаштво подразумева процес кидања веза између појединца и свега оног што дефинише живот у заједници.

Било ко од нас ко је икада у дужем временском периоду имао проблем личне финансијске егзистенције може да посведочи да преживљавање у таквим условима осим што ставља бригу о здрављу негде на дно приоритета истовремено га и нарушава. Много је ту фактора који утичу, од неправилне јефтине исхране, до високог степена анксиозности, стреса, депресија. За већину наших становника који, како рече председник државе живе од „популарног“ минималца, квалитетна (па и неквалитетна) храна је прескупа а добар део понуде хране на тржишту је потпуно недоступан за већину становништва у држави. Непобитна је чињеница да је у нашој држави и у нашим радњама храна скупља него у већини развијених европских земаља и у то, ако мало прошврљате по онлајн радњама у иностранству, можете и сами да се уверите. Поред хране и средства за хигијену су такође или скупља или ту негде. Зараде су нам, наравно, скоро десетоструко мање што говори у прилог томе да већина становништва нема довољно средстава за нормалан живот. На том „популарном минималцу“ већина наших грађана има накачених и нагомиланих дугова, кредита, судских забрана, наталожених рачуна за комуналије са каматама… и већина тих објективно сиромашних су за систем потпуно невидљиви, не улазе у калкулације за аплицирање за помоћ државе и социјална давања. Борба за свакодневну егзистенцију је агонија која траје. Осим хране и потрепштина адекватни (читај људски) услови живота су такође проблем за већину наших грађана јер квалитетно грејање зими ретко ко може себи да приушти као и кредите за куповину стамбеног простора.

Да би за наш социјални систем сиромашан појединац или породица били видљиви морају јако да се „потруде“ и да имају толико драматично лоше услове да постану животно угрожени, тада добијају могућност да добију помоћ система у виду социјалних давања која опет нису ни приближно довољна за основне услове живота и у њиховом случају то је само кап у мору проблема.

Када је објављено ванредно стање, пре скоро два месеца, и када је започео онај талас панике и махнитих куповина и пражњења радњи који још увек не јењава и како се празници ређају тако се обнавља, држава је слике успаничених грађана са препуним корпама скоро славодобитно показивала као илустрацију живота у изобиљу и са благим прекором са осмехом говорила о „непотребним“ гомилању брашна и квасца по кућама. О оном великом броју грађана који су у тој гунгули и хистерији имали тај дан за хлеб и млеко, или чак ни толико, није се много причало, тек касније када је кренула да „трендује“ тема и на глобалној сцени о томе како ова панадемија највише погађа сиромашне и како су све огољенији примери социјалне неједнакости један од узрока масовног ширења епидемије, тек тада су државни органи кренули са мерама помоћи социјално угроженом становништву.

Мере које су примењене до сада су скоро исто толико промишљене и систематичне као и логика и образложење термина за шетање кучића или пензионера током полицијског часа. Једна од, власи својствених, мера су тзв. „пакети помоћи“ које су према налогу владе обезбедиле локалне самоуправе а који су подељени најпре пензионерима са приходима испод 30.000 динара а онда и онима који се налазе на списковима социјално угрожених у Центру за социјални рад. Наравно, садржај пакета варирао је од локалне самоуправе до локалне самоуправе у зависности од буџетских могућности али једно им је заједничко а то је невероватна сличност са оним предизборним пакетима за куповину гласова. Када су у питању ти пакети заиста је тешко претпоставити шта тачно у ситуацији у којој неко већ годинама преживљава у том зачараном кругу дугова, без хране, струје или са наметима, кредитима и сл. може да помогне пакет са пар литара уља, два сапуна и кутијом кекса. Следећа мера за смањење сиромаштва која је најављена од стране Владе Србије је подела свим пунолетним грађанима (дакле опет рандом и неселективно) 100 евра. О томе неки следећи пут јер се заплет око овога сваким даном све више компликује. Но чак и ту кутију кекса или још увек тих, засад имагинарних, 100 евра вероватно неко коме је то заиста потребно да преживи није добио јер не задовољава критеријуме за системски препознатог „сиромашаног“ коме то следује.

За њега али и за велики број наших суграђана можемо само да се надамо да ће ипак неким алтернативним каналима стићи до помоћи ако не као корисник у држави која се брине о својим грађанима а онда бар до помоћи од стране добрих комшија, хуманитарних организација и појединаца.

Т.Д.