Александар Шандор Поповић, геолог истраживач

Геолог сишао је
У оне дубље слоје
Научним гоном гоњен
На сваке жртве склоњен
У свога живља стан.‟
Ј.Ј Змај о Александру Шандору Поповићу

За јунака ове наше приче чула сам први пут у Градском Музеју када смо разоварали о томе која знаменита бечејска личност би могла да буде главни лик у неком евентуалном авантуристичком стрипу или графичкој новели базираној на условно примењеној историји града. Било је приче о томе да би неки кортомалтезе тип највише одговарао, неки белосветски путник кроз простор и време који се упорно враћа овде у Бечеј „на место злочина“. Неко, мислим кустос Рашко Рамадански помену, „оног чувеног вашег геолога“ који би био супер за то. Рече он тада и име и презиме али је било некако обично: Александар Поповић, тешко запамтљиво. Гугл о томе није ништа много више знао од мене али сам на Википедији пронашла један прилично обиман чланак о њему, углавном из једног извора, са сајта Фрушкаћ тј. из монографије о Поповићу аутора Александра Грубића у издању Геолошкoг института Србије. У питању је научна монографија па је, с обзиром на извор, чланак на Википедији углавном мање/више био поуздан.

Александар Шандор Поповић јесте рођен у Бечеју (половином 19. века) и сматра се оцем српске геологије који је добар део својих истраживања посветио изучавању Фрушке Горе. Био је ученик великана мађарске науке Јожефа Сабоа који му је био и ментор. Његова академска каријера је била веома импресивна али није то једини разлог зашто је његова животна прича занимљива.

Према наводима из књиге Александра Грубића Поповић је потекао из богате бечејске трговачке породице која је „имала кућу на главној улици преко пута цркве“ и која је и држави позајмљивала паре али је у вихору револуције 1848/9. године изгубила имање а отац породице са три сина је био приморан да крене све испочетка од мале радњице на згаришту своје некадашње палате. Но убрзо је и он умро и оставио породицу без прихода. Мајка је након тога радила по кућама и довијала се да преживи и да синове ишколује… тако прича већ на самом почетку поприма скоро Дикенсовски наратив. Двојицу синова послала је у Пешту на школовање и обојица ће оставити за собом велика дела. Старији Стеван (Поповић) и млађи Александар, обојица веома паметни и образовани, успели су да се у пештанским салонима добро социјализују, али и да вредно раде, студирају, држе часове и предавања чак и принчевима Карађорђевић који су се тада налазили у изгнанству у Пешти. Романтичарски национални дух који је владао тих године у интелектуалним круговима био је део и њихове приче, одржавали су присан контакт са српским интелектуалцима тог времена, радили на афирмацији српске науке и културе. Посебно старији Стеван. Александар Шандор (како су га звали тамо) био је посебно занимљив јер осим веома успешне академске каријере и неспорно уложеног великог рада у геолошке студије свирао одлично виолину, компоновао хорске песме, преводио Шилера и Гетеа са немачког, Шекспира са енглеског језика, писао прве уџбенике за Гимназију на српском језику, бавио се просвећивањем из области медицине, писао поезију и музичке и књижевне критике и путовао и бавио се геолошким истраживањима. Висок, црн, наочит, пише у биографији, био је звезда пештанских салона које је без знао да често замени за стазе на Фрушкој Гори и на другим планинама у Србији и Балкану. Истраживао је одређене врсте стена, пронашао је трахит стену на обронцима Фрушке горе што је посебно било тада занимљиво за геологе и тумачења у научним круговима о настанку ове планине али и других на Балкану. За нас овде у Србији остаће познат и као неко ко је открио извор у Врњачкој бањи који ће после постати један од највећих брендова Србије, минерална вода „Књаз Милош“.

Само из ових прилично штурих навода из поменуте књиге, до сада, види се зашто би таква занимљива и у сваком случају ренесансна личност Александра Шандора Поповића могла да послужи као основа за развијање једног романтичарског лика путника, истраживача за неку евентуалну фиктивну надградњу у облику стрип или књижавног јунака. Прича о њему је инспиративна и скоро филмски атрактивна. О његовом брату Стевану Поповићу, којег су звали и Вацки (по злогласном Аустро-угарском затвору у Вацу којем је робијао као политички затвореник), зна се много више јер је био велики српски културни радник у Аустроугарској, био је дугогодишњи управник будимпештанског Текелијанума, посланик мађарског парамента и хрватског Сабора, новинар, уредник многих часописа тог времена, но, чак ни о њему Бечејци не знају много. О млађем Александру знају још мање, а требало би.

Александар Шандор Поповић је касније из Пеште позван да буде професор у Великој новосадској гимназији, предавао је природопис, математику и мађарски а по потреби физику, немачки, психологију и певање, оставивши мало пострани своју научну каријеру. Сматрао је да треба да помогне у едукацији српског народа у складу са својим националним романтичарским ставовима. Од геологије, наравно, није одустао па је организовао још неколико експедиција на босанским планинама а онда је изненада у својој 30-ој години умро од туберкулозе. Његов ментор и професор Јожеф Сабо рекао је “Пријатељу, само ја могу да оценим шта је наука изгубила смрћу Шандоровом“ а Јован Јовановић Змај му је написао реквијумски поздрав.