Aleksandar Šandor Popović, geolog istraživač

Geolog sišao je
U one dublje sloje
Naučnim gonom gonjen
Na svake žrtve sklonjen
U svoga življa stan.‟
J.J Zmaj o Aleksandru Šandoru Popoviću

Za junaka ove naše priče čula sam prvi put u Gradskom Muzeju kada smo razovarali o tome koja znamenita bečejska ličnost bi mogla da bude glavni lik u nekom eventualnom avanturističkom stripu ili grafičkoj noveli baziranoj na uslovno primenjenoj istoriji grada. Bilo je priče o tome da bi neki kortomalteze tip najviše odgovarao, neki belosvetski putnik kroz prostor i vreme koji se uporno vraća ovde u Bečej „na mesto zločina“. Neko, mislim kustos Raško Ramadanski pomenu, „onog čuvenog vašeg geologa“ koji bi bio super za to. Reče on tada i ime i prezime ali je bilo nekako obično: Aleksandar Popović, teško zapamtljivo. Gugl o tome nije ništa mnogo više znao od mene ali sam na Vikipediji pronašla jedan prilično obiman članak o njemu, uglavnom iz jednog izvora, sa sajta Fruškać tj. iz monografije o Popoviću autora Aleksandra Grubića u izdanju Geološkog instituta Srbije. U pitanju je naučna monografija pa je, s obzirom na izvor, članak na Vikipediji uglavnom manje/više bio pouzdan.

Aleksandar Šandor Popović jeste rođen u Bečeju (polovinom 19. veka) i smatra se ocem srpske geologije koji je dobar deo svojih istraživanja posvetio izučavanju Fruške Gore. Bio je učenik velikana mađarske nauke Jožefa Saboa koji mu je bio i mentor. Njegova akademska karijera je bila veoma impresivna ali nije to jedini razlog zašto je njegova životna priča zanimljiva.

Prema navodima iz knjige Aleksandra Grubića Popović je potekao iz bogate bečejske trgovačke porodice koja je „imala kuću na glavnoj ulici preko puta crkve“ i koja je i državi pozajmljivala pare ali je u vihoru revolucije 1848/9. godine izgubila imanje a otac porodice sa tri sina je bio primoran da krene sve ispočetka od male radnjice na zgarištu svoje nekadašnje palate. No ubrzo je i on umro i ostavio porodicu bez prihoda. Majka je nakon toga radila po kućama i dovijala se da preživi i da sinove iškoluje… tako priča već na samom početku poprima skoro Dikensovski narativ. Dvojicu sinova poslala je u Peštu na školovanje i obojica će ostaviti za sobom velika dela. Stariji Stevan (Popović) i mlađi Aleksandar, obojica veoma pametni i obrazovani, uspeli su da se u peštanskim salonima dobro socijalizuju, ali i da vredno rade, studiraju, drže časove i predavanja čak i prinčevima Karađorđević koji su se tada nalazili u izgnanstvu u Pešti. Romantičarski nacionalni duh koji je vladao tih godine u intelektualnim krugovima bio je deo i njihove priče, održavali su prisan kontakt sa srpskim intelektualcima tog vremena, radili na afirmaciji srpske nauke i kulture. Posebno stariji Stevan. Aleksandar Šandor (kako su ga zvali tamo) bio je posebno zanimljiv jer osim veoma uspešne akademske karijere i nesporno uloženog velikog rada u geološke studije svirao odlično violinu, komponovao horske pesme, prevodio Šilera i Getea sa nemačkog, Šekspira sa engleskog jezika, pisao prve udžbenike za Gimnaziju na srpskom jeziku, bavio se prosvećivanjem iz oblasti medicine, pisao poeziju i muzičke i književne kritike i putovao i bavio se geološkim istraživanjima. Visok, crn, naočit, piše u biografiji, bio je zvezda peštanskih salona koje je bez znao da često zameni za staze na Fruškoj Gori i na drugim planinama u Srbiji i Balkanu. Istraživao je određene vrste stena, pronašao je trahit stenu na obroncima Fruške gore što je posebno bilo tada zanimljivo za geologe i tumačenja u naučnim krugovima o nastanku ove planine ali i drugih na Balkanu. Za nas ovde u Srbiji ostaće poznat i kao neko ko je otkrio izvor u Vrnjačkoj banji koji će posle postati jedan od najvećih brendova Srbije, mineralna voda „Knjaz Miloš“.

Samo iz ovih prilično šturih navoda iz pomenute knjige, do sada, vidi se zašto bi takva zanimljiva i u svakom slučaju renesansna ličnost Aleksandra Šandora Popovića mogla da posluži kao osnova za razvijanje jednog romantičarskog lika putnika, istraživača za neku eventualnu fiktivnu nadgradnju u obliku strip ili knjižavnog junaka. Priča o njemu je inspirativna i skoro filmski atraktivna. O njegovom bratu Stevanu Popoviću, kojeg su zvali i Vacki (po zloglasnom Austro-ugarskom zatvoru u Vacu kojem je robijao kao politički zatvorenik), zna se mnogo više jer je bio veliki srpski kulturni radnik u Austrougarskoj, bio je dugogodišnji upravnik budimpeštanskog Tekelijanuma, poslanik mađarskog paramenta i hrvatskog Sabora, novinar, urednik mnogih časopisa tog vremena, no, čak ni o njemu Bečejci ne znaju mnogo. O mlađem Aleksandru znaju još manje, a trebalo bi.

Aleksandar Šandor Popović je kasnije iz Pešte pozvan da bude profesor u Velikoj novosadskoj gimnaziji, predavao je prirodopis, matematiku i mađarski a po potrebi fiziku, nemački, psihologiju i pevanje, ostavivši malo postrani svoju naučnu karijeru. Smatrao je da treba da pomogne u edukaciji srpskog naroda u skladu sa svojim nacionalnim romantičarskim stavovima. Od geologije, naravno, nije odustao pa je organizovao još nekoliko ekspedicija na bosanskim planinama a onda je iznenada u svojoj 30-oj godini umro od tuberkuloze. Njegov mentor i profesor Jožef Sabo rekao je “Prijatelju, samo ja mogu da ocenim šta je nauka izgubila smrću Šandorovom“ a Jovan Jovanović Zmaj mu je napisao rekvijumski pozdrav.