Својом главом: СУВИШЕ ДОБРО ДА БИ БИЛО ИСТИНИТО

Понзи шема једна је од најједноставнијих, уједно и нај-успешнијих видова преваре, а заснива се на неодрживом ин-вестиционом моделу. Новац прикупљен од каснијих инвеститора користи се за исплату ранијих инвеститора, при чему се обећава лака лова тј. високи приходи уз мало ризика, док је мотор покретач читаве шеме проналажење увек нових инвестиција. Међутим, управо стога што то није могуће чинити у недоглед, свака Понзи шема напослетку нужно пропадне, па огромна већина инвеститора остане кратких рукава. Понзи шема је у основи пирамидалних превара (код нас су најозлоглашеније оне Дафимент банке Дафине Милановић и Југоскандик банке Јездимира Васиљевића које су упропастиле десетине хиљада штедиша), а постоји и читаво мноштво варијетета, рецимо мулти-левел маркетинг или мрежни маркетинг, попут СЦнет или Хербалајф компаније, где се подвала прикрива продајом одређене робе, услуга и друге магле.

Превара је названа по Чарлсу Понзију који је почетком двадесетих година прошлог века разрадио мрежу агената који су трговали девизама и међународним поштанским купонима, да би се потом, уместо да заиста инвестира у нешто, бавио напросто прерасподелом новца од клијената. Шема пропада или када мастермајнд одлучи да збрише на време, или када нема нових инвестиција тј. свежег новца за исплату ранијих инвеститора, или када превелик број инвеститора наједном одлучи да се повуче и затражи свој новац натраг.

Највећу Понзи превару у историји, уопште једну од највећих превара икада, извео је Бернард Медоф (Bernard Madoff), један од најпознатијих инвеститора са Волстрита. Превара је трајала читавих 20-ак година, а откривена је крајем 2008. године услед финансијске кризе и несигурности. Била је тешка 65 милијарди долара, додуше укључујући клијентима обећани профит. Да би се тако монументална замка за муве поставила потребно је било да се случи низ околности. Пре свега, Медоф је осим изванредних вештина комуникације поседовао и изузетну пословну и уопште друштвену репутацију. Још од 60-их година је био у игри, имао изузетну биографију, водио луксузан живот, био истакнут филантроп и мецена. Неопходна је ту свакако и похлепа клијената, која је довела до лаковерности, до одсуства сваког опреза, при чему је Медоф манипулисао и ласкањем јер је код одређених клијената подстицао осећај ексклузивности. Ту је дејствовала и пристраност подржавања избора тј. уложених средстава јер „ако сам већ толико уложио, било би погрешно да сада прекинем”. Wishfull thinking („желим да је тако, дакле тако је“) неретко опстаје и након разоткривања преваре, па људи одбијају да поверују да су насамарени. Неспремни да се помире са чињеницом да свој новац више неће видети, оштећени клијенти чак држе страну преварантима који тврде да би вратили и последњи новчић клијентима само када би им власт допустила да наставе са послом.