Пандемија и ментално здравље

Прошле недеље Влада Србије (?) најавила је поновну активацију колцентра за психолошку подршку током овог новог таласа пандемије вируса. Судећи по томе колико сви полако пуцамо због тога што се све ово одужило, што сад онај март изгледа као да је био пре 5 година, требаће нам армија психолога за уземљење. Додуше, помогло би и то, да та иста Влада Србије у театарском игроказу са античкогрчким хорским наступом “струке” (неколико епидемиолога) не прави још већи циркус од свега овога и на тај начин подиже степен анксиозности код свих нас на такву разину да ће један колцентар бити мало.

Психолошка подршка становништву у оваквим околности могла би да буде веома важна али под условом да се користи. Већина од нас не зна никога ко је у току ових неколико месеци потражио стручну помоћ психолога па је питање колико је таква институционализована помоћ заиста ефикасна у нашем друштву и у овим околностима. Ментално здравље је табу тема и у неким много развијенијим друштвима од овог нашег, људи се одлучују да потраже стручну помоћ када су проблеми менталне природе у питању тек кад је неки озбиљнији поремећај у питању и када породица није више у стању да то сама решава, склони од очију јавности или је цела породица на ивици распада и неке озбиљније катастрофе.

Оно што јесте специфично за ову сада ситуацију је да се све ово не догађа само некоме од нас индивидуално јер сви смо истовремено заједно погођени променом досадашњег живота из корена. Наравно, неки од нас боље се прилагођавају новонасталим околности у зависности од тога колико и иначе спољне околности и друштвене норме и рестрикције могу да утичу на наше ментално здравље а неки то теже подносе. Ипак сама чињеница да нисмо у свему томе сами према истраживањима Светске здравствене организације на неки начин умањује степен страха и анксиозности. Оно што је такође занимљив податак је и да смањује број паничних напада код пацијената који су сколони томе јер парадоксално разлози за страх су реалнији и конкретнији. Чињеница да сви делимо исту муку смањује и степен анксиозности код сваког од нас ко није (а то је углавном случај) у стању да рационално објасни шта се дешава и на који начин ће ситуација у којој смо се нашли бити разрешена.

Већина прихолога саветује стратегију “упослите се нечим” у току дана, саветује чак прављење листе задатака на дневном нивоу. Саветују и размену искустава са пријатељима и породицом, констатну причу и комуникацију са људима па чак и током периода самоизолације јер то данас није неки велики логистички проблем. Тај осећај “упослености” и комуникација враћа оно што је нам најважније а то је осећај контроле. Оно што највише штети осећају контроле је пасивност, константно опсесивно праћење извештаја, конференција, вести које се односе на сваког од нас али без наше контроле. Препорука стручњака у том случају је да свако од нас покуша да ограничи време на интернету када су информативни портал у питању, да пронађе један колико толико релевантан извор информисања и испрати вести само кратко неколико пута у току дана. Остатак времена у току дана мора бити остављен за живот који тече даље без обзира на то да ли смо у измењеним околностима или не.

И док смо још у првом таласу научили да помаже и певање на терасама и свирање и певање у камеру на јутјубу, да помаже и гунђање због мера Владе или кување и кукичање овај други талас је много гори и то не само у смислу броја оболелих и заражених него и чињенице да нам полако постаје јасно да ове измењене околности у којима тренутно живимо могу да потрају као и да ће највероватније да се враћају и понављају.

Када су у питању заражене особе које су прошле кроз период лечења или су изгубиле неког блиског у току пандемије у ових неколико месеци колцентар неће ту бити много од користи. То су ситуације које ће морати да се решавају много озбиљнијом индивидуалном подршком пацијентима. Већ сада се у стручним круговима говори о великом броју случајева Посттрауматског стресног поремећаја (ПТСД) који ће природно резултирати након овог периода пандемије. ПТСД се посебно тешко лечи јер је потребна комплексна комбинација терапија и лекова али ни депресија није далеко од тога. У овако сиромашним друштвима то је скоро па немогуће постићи па ћемо тек видети какве ће то оставити последице по друштво.

Прихватање помоћи, посебно од стране оних којима се све ово исто догађа а имају мало стручнијег знања како да се неке стресне ситуације преброде, како да методолошки приступимо организацији свакодневног живота у овим условима мораће да постане стандард, да промени код свих нас навике и коначно укине стигму које са собом носе менталне болести и психолошка подршка лекара и стручњака. Већина од нас и даље констатно умањује значај менталног здравља јер се рањивост и ментални проблеми третирају као неспособност, слабост карактера. Но, свет се око нас мења и то драстично скоро на дневној бази, мењаћемо се и ми са њим сасвим сигурно.