А зашто си ти жив?

Питање из наслова је лајтмотив и мантра са којом је вероватно већина видно потрешене публике изашла са представе Смрт фашизму: О Рибарима и Слободи. Представа Рефлектор театра (независне омладинске позоришне трупе) је кроз документаристички приступ представила слике из живота породице Рибар – др. Ивана Рибара и двојице синова Иве Лоле Рибара и Јурице Рибара. Поступак нарације би се могао назвати фрагментарим али би тачнија реч, да будемо идеолошки доследни идејама хероја приче, била форма реферата. Овај формат прати савршено уклопљена у ток приче минималистичка сценографија без јасних обележја простора и времена, веома ефектни једноставни (модернистички) костими, „плакатски“ социјалистички фриз моменти из „живота и борбе радног народа“, музика.
Браћа Рибар (Лола и Јурица) страдали су у размаку од неколико недеља 1943. године, Лола на Гламочком пољу, Јурица код Колашина, вест о погибији оба сина њихов отац др Иван Рибар примио је од Тита непосредно после Другог заседање АВНОЈ-а којим је председавао.
Представа Смрт фашизму: О Рибарима и Слободи након овог еплиога на почетку враћа нам слике из живота породице Рибар у предратном периоду, Лолино и Јурицино школовање, интересовања, активизам, начин живота. Полако публика почиње да склапа мозаик о природи и харизми који су ови младићи имали у предратном животу Београда, изузетно образовани, талентовани, храбри и чврстих убеђења из скоро па буржоаског породичног окружења одрасли у амбијенту дорћолских салона са високим плафонима чинило се да им је њихов привилегован статус био још већи мотив за активизам у илегалним круговима Комунистичке партије. Ређају се слике Лоле у логору у Билећи, изласка из логора, Јурицини дани студирања сликарства, слике из живота омладине у Београду у освит рата, почетак Лолине велике љубави са касније вереницом Слободом Трајковић, политичка превирања пред почетак рата у Југославији, мартовски преврат и коначно одлазак у рат и страдање Слободе у логору на Бањици.
Глумци (они лично) повремено током представе прекидају наративни ток приче о породици Рибар кроз својевсни позоришни еквивалент филмског пробијања четврог зида где се директно публици обраћају правећи паралелу између приче о породици Рибар и сопственог живота, (не)активизма данас, атрофије друштва и базидејности, апатије младих у једном конфузном времену без идеологије, смисла, мотива и хероја понављајући сами себи „Зашти си ти жив?“ питање које је др Иван Рибар након рата поставио једном Лолином пријатељу у случајном сусрету у парку који је „ето имао среће па је остао жив након рата“.
Слика др Ивана Рибара како шета београдским парком и храни голубове након рата, како постаје сведок неминовног разводњавања једног херојског скоро романтичног времена рата и борбе и стварања једног друштвеног система које временом полако губи облик из оне првобитне „идеје“ која је била идеал/мотив његовим синовима за коју су спремно дали живот. У рутинским шетњама парком у својој усамљености он се грчевито се држи „приче“ о дужности, патриотизму из Лолиног последњег писма које је пред смрт послао оцу када је сазнао за смрт брата оправдавајући његову жртву али истовремено и своју. Публика зна епилог приче о овом друштву које ће у својој коначној форми, пред распад неколико деценија касније, почети и да се обрачунава са својим оснивачима релативизирајући историјске чињенице, борбу против фашизма, идеју демократије, Републике, југословенства скоро махнито чупајући табле са називима улица са именима хероја укључујући и име Иве Лоле Рибара.
Како представа одмиче све мање публика примећује рефератску форму, хронолошке скокове, нарације глумаца из сопствене перспективе и све полако почиње да се склапа у мозаик који веома јасно води гледаоце до веома емотивно набијеног краја приче.
Представу је режирала, писала и осмислила Милена Богавац у сарадњи са целокупним тимом Рефлектор театра.