Александар Обровачки, књига о почетку рукомета у Бечеју

“Састајали смо се бар једном годишње, обично лети. Најчешће смо причали о томе како је било, сећали се. Најлепше од свега је било то што смо се сви сећали различито што би се обично завршило препиркама ко је у праву. Пре неколико година сам предложио да направимо интерне интервјуе, запишемо шта се ко сећа а онда да покушамо да to нађемо у новинама да ли има негде писане забелешкe о томе шта се збиља десило, да пронађемо податке, чињенице. Рекли су ми, ти си предложио, ти пиши.”

Ово нам је на почетку разговора рекао Александар Обровачки о својој књизи “Аутобиографија о нама – рукометни клуб Бечеј”. Од почетне идеје и препирки некадашњих суиграча из времена када је рукомет у Бечеју био главни спорт прошло је скоро три године. Александар Обровачки се одлучио да у књизи опише период који је везан за почетак играња рукомета у Бечеју и настанак првог бечејског рукометног клуба, период од од средине 50-тих до 1973. године када се тај први клуб угасио.

Према речима аутора он није могао само да се ослони на сећања па је истраживање за књигу и прикупљање података потрајало скоро три године.
“Почео сам прикупљање материјала од наших локалних Бечејских новина, којих на жалост нема, тешко се налазе. Бечеј пре почетка 60-тих година прошлог века није имао новине. Историјски архив у Бечеју је имао неке бројеве Бечејских новина али су оне почеле да излазе тек 1961. године, што не покрива период 50-тих који је мени био важан. Користио сам и изворе из Историјског архива Војводине. Највише података овде код нас у Војводини сам пронашао у старим бројевима новосадског Дневника које сам нашао у Радио Новом Саду, фотографисао сам чланке, доносио их кући и анализирао. На моје велико изненађење, на крају случајно сам отишао у београдску Борбу где сам прикупио највише података. Они су својевремено издавали лист “Спорт” ту су сам пронашао све резултате утакмица по месецима. Оно што сам највише желео је да пронађем податке о једном догађају из 1968. године. Ту сам имао среће. Кад сам коначно прикупио сав материјал онда сам почео да пискарам, разговарао сам другарима, суиграчима, са Батом Боројевићем, са Ером и другима, Они су долазили код мене, ја сам бележио и снимао.”

Књига садржи веома велики број података, резултата утакмица, цитата из новинских чланака то је скоро две трећине књиге, остатак су лична сведочења и коментари аутора.

Бечеј је увек био познат по томе да је један спорт у једном одређеном периоду доминантан. Тај период од скоро двадесетак година од средина тих 50-тих до прве половине 70-тих то је свакако био рукомет. У разговору са Обровачким сазнали смо нешто о томе и како је рукомет уопште почео да се игра у нашем граду.
“Рукомет у Бечеју је почео да се игра у основним школама на једном земљаном набијеном терену у школском дворишту. Професор Никола Мајер нас је научио, он је иначе у школи предавао немачки језик али је волео спорт. Први прави тим био је оформљен при Друштву за телесно васпитање “Партизан” 1956. године а већ следеће 1957. је основан Рукометни клуб Бечеј и званично припојен Спортском друштву Бечеј где су већ били тимови осталих спортова: фудбал, бокс и други. Тај клуб је трајао до 1973. године када је угашен, онда је за рукомет настала једна пауза а након тога је основан клуб при Фадипу и даље је све ишло неким другим током. То даље више није предмет моје књиге. Своје успехе та прва генерација клуба ређала је у свим лигама на нивоу СФРЈ, од оних првих утакмица у Среским одборима до Војвођанске лиге, Српске лиге – Север, републичке Српске лиге па све до Савезне. Били смо прваци неколико пута Српске лиге, успевали да се квалификујемо и у Савезну лигу. Тај догађај из 1968. године који сам посебно тражио у архиви Борбе одиграо се на једној утакмици у Пљевљима. Играли смо утакмицу Савезна лиге са које смо се вратили кући претучени од стране играча Рудара, тима домаћина. Тај догађај био је један од преломних у нашој историји клуба, био је то почетак краја те најуспешније генерација у историји бечејског рукомета.”

Књига коју је припремио и написао Александар Обровачки је занимљива за љубитеље овог спорта и бечејског спорта уопште али је пре свега и сведочење о једном времену, о томе на који начин спорт формира једну генерацију. Деценије које су пролетеле можда јесу мало помутиле сећање на чињенице и податке али оно што је свакако остало је сећање на младост, на дружење и на ентузијазам.