Архитектонске баријере један од највећих проблема особа са инвалидитетом у нашој општини

Друштво за афирмацију инвалида „Феникс плус“ основано је 2008. године у Бечеју. То је ванстраначка друштвено-хуманитарна организација која на принципу добровољности окупља инвалидна лица, као и сва остала лица која својим ангажовањем желе помоћи афирмацију инвалида у циљу остваривања њихових друштвених потреба и интереса. Ово друштво тренутно броји око 140 чланова, а о томе са каквим проблемима се сусрећу у свакодневном животу у нашој општини, како се организују, шта чине они, а шта чини друштво да се њихов положај побољша, као и да ли им је ограничена слобода кретања, разговарали смо са Стеваном Марков, председником друштва „Феникс плус“.

Архитектонске баријере, недоступност многих објеката у нашој општини један је од главних проблема са којим започињемо разговор са Марковим. Канцеларије друштва налазе се у првој Месној заједници у Герберовој улици и оно што је помало апсурдно јесте чињеница да управо ова зграда нема рампу помоћу које би чланови друштва могли да дођу до канцеларије. Можда је још већи апсурд да она постоји, направљена је и плаћена и већ годинама стоји и чека да буде постављена.

– Пре пар година ми смо покренули ову иницијативу, добили сагласност, набавили дозволе, урадили техничку документацију, набавили новац, из општине добили сагласност о монтажи, међутим када је дошло до тога да се рампа постави, требало је мало проширити пролаз јер је првобитно решење било да се рампа постави бочно поред зида. Значи у питању су били обични зидарски радови и ту је запело и кренуло у правцу у којем није требало. Та рампа ни дан данас није постављена, она већ две године стоји код извођача радова и чека. Нама је веома важно да користимо ту канцеларију коју имамо али то је тренутно немогуће без рампе. Корисници у инвалидским колицима не могу да дођу на то место па сам ја принуђен да радим код куће и ево већ годинама је моја кућа уствари канцеларија, што није решење, прича Стеван Марков.

Ово наравно није једини случај, проблем особама са инвалидитетом је и када треба да оду у пошту или можда у позориште, а посебна је прича и  зграда у којој се налази републички фонд за здравствено осигурање. Некада је и за ту зграду написан пројекат да се изгради рампа, а прича је отприлике иста као и она са почетка. Сакупљене су све дозволе, што није било ни мало лако, посебно зато што је у питању зграда која је под заштитом државе, набављен је новац и скоро да је комплетирана цела документација. Међутим, зафалио је један папир који никако нису могли да добију и та рампа намењена овој згради завршила је негде у неком другом граду. Сувишно је било шта причати о овоме посебно ако се узме у обзир то колико је особама са инвалидитетом неопходна ова установа где оверавају своје књижице, ту се налази и комисија, а већина ствари се ипак завршава на улици. Нејасно је због чега се „коче“ овакви пројекти и овакве инвестиције када је то заправо неопходно ОСИ ради лакшег кретања.

– Годинама се гомилају проблеми, ја нисам рођен као инвалид ја сам то постао. Када ми се десило све ово схватио сам да нећу да будем јединка, а да не учиним нешто за ову популацију зато сам и основао ово удружење. Ампутирци су популација која мора да буде присутна на позорници особа са инвалидитетом јер су најмногобројнији. Статистика показује да се дневно регрутује око шест до седам нових ампутираца без обзира који део тела је у питању, прича Марков.

Према његовим речима највећи проблем уствари представља законска регулатива и да је неопходно прво то изменити па онда све остало.

Још један од проблема који је апострофирао наш саговорник јесу и паркинг места за ОСИ која су константно заузета. Чињеница је да возачи који немају ознаку за инвалиде на свом аутомобилу у великој већини не поштују ознаке на паркингу и стају управо на та места која су посебно обележена за ОСИ.

– Ми смо имали једно веома добро решење за ову проблематику. Наиме, наш предлог је био да се ми као удружење укључимо у акцију и да наши чланови свакога дана дежурају на одређеним местима и једноставно када се аутомобил непрописно паркира наш члан га слика и то пошаље комуналном инспектору. У то време када смо ми то предлагали казна је била 5000 динара, те смо ми имали идеју да пола од тог новца иде у буџет, 500 динара ономе ко је радио, а остатак да иде удружењу. На тај начин би имали прилив средстава и општина и удружење, а и особе са инвалидитетом би зарађивале саме за себе. Такође, од тог новца би могли да направимо рампе где год да недостају. То је наравно одбијено уз образложење да снимак који ми направимо не би био валидан, каже наш саговорник.

Такође, оно што им је неопходно јесте нека врста службе за помоћ, не само њима већ и старијој популацији која живи сама. Иако постоји нешто слично у оквиру Геронтолошког центра, њихов обим делатности можда није довољан.

Осим ових проблема као још нешто што је од великог значаја, Марков наводи проблем у недостатку комуникације на релацији управа – удружења, удружења- удружења, општинска већа-удружења.

– Некада је било једном до два пута годишње окупљање, све активне групације на нивоу локала, представници локалне самоуправе и на тим састанцима смо разговарали о проблемима, о потребама, размењивали идеје, предлоге и слично. Сада тога више нема и нема никакве комуникације, а самим тим немамо ни никакве информације. Ако би се побољшала комуникација на нивоу локалне заједнице донекле би се побољшао и положај особа са инвалидитетом, сматра Марков.

За крај да не би испало да само критикује, Стеван додаје још и то:

– Захвалан сам што постоје одређени сегменти и сарадња са људима који су позитивно орјентисани према особама са инвалидитетом и то ме на крају крајева мотивише да останем на овом курсу који смо ми као удружење зацртали, а то је да ОСИ не смогу да остану не афирмисане. Невидљиви су у већини друштвених сфера, а то не сме да остане тако, морају да буду запажени и мора им се помоћи, а то можемо само ако причамо о њима, ако пишемо о њима и тако подсећамо стално све да су и они део нашег друштва, да живе са нама, да су наше комшије.